ЕКСКЛУЗИВНО
Да­нас ће у Скуп­шти­ни Гра­да Бе­о­гра­да би­ти све­ча­но про­мо­ви­са­на књи­га „Де­те сре­ће – Се­ћа­ња де­ча­ка ко­ји је пре­жи­вео Аушвиц” То­ма­са Бур­ген­та­ла, су­ди­је Ме­ђу­на­род­ног су­да прав­де и јед­ног од во­де­ћих ауто­ра и ак­ти­ви­ста у бор­би за за­шти­ту људ­ских пра­ва.

У овој из­ван­ред­но пи­са­ној, по­тре­сној, опо­ми­њу­ћој и отре­жњу­ју­ћој књи­зи, ко­ју је об­ја­вио Бе­о­град­ски цен­тар за људ­ска пра­ва, њен аутор је из­нео се­ћа­ња на хо­ло­ка­уст.

„Од­ра­стао сам у ло­го­ри­ма, ни­сам знао за дру­ги жи­вот, а је­ди­ни циљ ми је – из са­та у сат, из да­на у дан – био да оста­нем жив”, на­пи­сао је Бур­ген­тал ко­ји је имао че­ти­ри го­ди­не ка­да су на­ци­сти по­че­ли про­гон Је­вре­ја, се­дам го­ди­на ка­да је с по­ро­ди­цом и дру­ги­ма огра­ђен у је­вреј­ском ге­ту, де­сет го­ди­на ка­да је по­слат у зло­гла­сни кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор Аушвиц, а је­да­на­ест го­ди­на ка­да је из ње­га осло­бо­ђен.

Пред­го­вор за до­ма­ће из­да­ње Бур­ген­та­ло­ве књи­ге на­пи­сао је про­фе­сор др Во­јин Ди­ми­три­је­вић, пред­сед­ник Бе­о­град­ског цен­тра за људ­ска пра­ва, чи­јим је по­сре­до­ва­њем „По­ли­ти­ка” и до­шла у при­ли­ку да об­ја­ви овај ин­тер­вју.

По­што­ва­ни чи­та­лац ће ла­ко уочи­ти да је текст на­стао раз­ме­ном пи­та­ња и од­го­во­ра елек­трон­ском по­штом.

Је ли хо­ло­ка­уст био са­мо ве­жба за сла­де­ћи низ ге­но­ци­да над дру­гим људ­ским гру­па­ма? Ово пи­та­ње по­ста­вља­те у сво­јој књи­зи, али на ње­га не да­је­те од­го­вор. Ка­ко би тај од­го­вор мо­гао да гла­си?

На­жа­лост, ге­но­ци­ди ни­су пре­ста­ли по­сле хо­ло­ка­у­ста. Али ве­ру­јем да да­нас има­мо мно­го сред­ста­ва да спре­чи­мо ге­но­ци­де или да им бар сма­њи­мо број. Ни­јед­но од тих сред­ста­ва ни­је са­вр­ше­но али је од по­мо­ћи: ин­сти­ту­ци­је УН за за­шти­ту људ­ских пра­ва, су­до­ви, те­ле­ви­зи­ја, Ин­тер­нет, јав­но мње­ње. Да­нас је др­жа­ва­ма мно­го те­же да се из­ву­ку по­сле ге­но­ци­да не­го што је то не­кад би­ло, а по­ли­тич­ка и/или еко­ном­ска це­на ко­ју мо­ра­ју пла­ти­ти че­сто је ве­о­ма ви­со­ка.

Ко­ли­ко је да­на­шњи свет уда­љен од па­ро­ле „ни­кад ви­ше!”, ка­да је реч о ге­но­ци­ду и ма­сов­ним зло­чи­ни­ма?

Вра­ћам се на од­го­вор на прет­ход­но пи­та­ње. По­ред то­га свет има крат­ко пам­ће­ње и спо­ро учи.

Рим­ским уго­во­ром је ус­по­ста­вљен Ме­ђу­на­род­ни кри­вич­ни суд. За­што САД не ра­ти­фи­ку­ју тај уго­вор?

По­сто­је не­ке оправ­да­не устав­не пре­пре­ке ра­ти­фи­ка­ци­ји. Ме­ђу­тим, глав­на пре­пре­ка је оп­се­сив­ни исто­риј­ски страх да се др­жа­ва не под­врг­не „стра­ној” над­ле­жно­сти. Ја сам ипак са­свим оп­ти­ми­сти­чан и ве­ру­јем да ће САД ко­нач­но из­вр­ши­ти ра­ти­фи­ка­ци­ју, али ће за то тре­ба­ти мно­го го­ди­на. Упор­но сам се бо­рио за њу и још ни­сам из­гу­био на­ду.

Од­го­вор­ни за зло­чи­не, ка­ко ка­же­те, углав­ном ни­су са­ди­сти, већ обич­ни љу­ди ко­ји уве­че од­ла­зе ку­ћи сво­јим по­ро­ди­ца­ма и пе­ру ру­ке пре ве­че­ре. Ка­ко об­ја­шња­ва­те ту чи­ње­ни­цу?

Ка­ри­је­ри­зам, страх, екс­трем­ни на­ци­о­на­ли­зам, по­ли­тич­ки опор­ту­ни­зам. Уз то је про­па­ганд­на ма­ши­на по­ли­тич­ких во­ђа спо­соб­на да уве­ри љу­де да по­тен­ци­јал­не жр­тве ни­су људ­ска би­ћа, да су кри­ми­нал­ци итд. због че­га их је лак­ше зло­ста­вља­ти.

Че­сто се чу­је тврд­ња да је Ме­ђу­на­род­ни суд прав­де под­ло­жан сна­жним ван­прав­ним, пре све­га, по­ли­тич­ким при­ти­сци­ма. Ко­ли­ко су та­кве тврд­ње исти­ни­те?

Че­сто ме то пи­та­ју. Ни­сам си­гу­ран да је то тач­но и ни­сам све­стан та­квих при­ти­са­ка пре­ма би­ло ком мом ко­ле­ги – сва­ка­ко не на ме­не. На при­мер, су­дио сам у три слу­ча­ја ко­ја су се ти­ца­ла САД и два пу­та сам гла­сао про­тив САД, а тре­ћи пут је од­лу­ка би­ла у ко­рист САД. Ни­сам тр­пео ни­ка­кав при­ти­сак.

У Ко­ми­те­ту УН за људ­ска пра­ва из­у­зе­ли сте се из од­лу­чи­ва­ња о слу­ча­ју Фо­ри­сон и у књи­зи об­ја­сни­ли раз­ло­ге за тај по­тез. Да ли се мо­же зна­ти раз­лог због ко­га сте се из­у­зе­ли из гла­са­ња и у слу­ча­ју ту­жбе БиХ про­тив Ср­би­је и Цр­не Го­ре за ге­но­цид пред Ме­ђу­на­род­ним су­дом прав­де?

Мо­ји су раз­ло­зи би­ли ве­за­ни за то што сам био члан Са­ве­та ме­мо­ри­ја­ла хо­ло­ка­у­ста САД у Ва­шинг­то­ну и што смо та­мо усво­ји­ли не­ко­ли­ко из­ја­ва у ве­зи са су­ко­бом на Бал­ка­ну. У то­ме сам лич­но уче­ство­вао. Сма­трао сам да под та­квим усло­ви­ма не би би­ло ис­прав­но да уче­ству­јем у ре­ша­ва­њу о су­шти­ни ства­ри.

У књи­зи на­во­ди­те да не мо­же­те да гле­да­те фил­мо­ве о хо­ло­ка­у­сту или да чи­та­те књи­ге ко­је се њи­ме ба­ве. Да ли вам то по­ма­же у оба­вља­њу суд­ске функ­ци­је и уоп­ште у ни­зу ак­ци­ја за за­шти­ту људ­ских пра­ва ко­је во­ди­те ши­ром све­та?

Не, раз­ло­зи су мно­го лич­ни­је при­ро­де. Ови фил­мо­ви и ТВ еми­си­је вра­ћа­ју се­ћа­ња ко­ја сам по­ку­шао да по­ти­снем и ко­ја има­ју озбиљ­не емо­ци­о­нал­не по­сле­ди­це по ме­не. Оно што не раз­у­мем је за­што ми ни­је би­ло те­шко да на­пи­шем књи­гу и го­во­рим о соп­стве­ним ло­го­ра­шким ис­ку­стви­ма. Ка­да сам по­чео да пи­шем књи­гу бо­јао сам се да ће то да ме вра­ти у ноћ­не мо­ре ко­је сам имао у ло­го­ри­ма, али се то ни­је де­си­ло.

Ка­ко сте ус­пе­ли да то­ком пи­са­ња кон­тро­ли­ше­те не са­мо сво­је емо­ци­је, не­го и из­ра­зи­ти сми­сао за ху­мор ко­ји ту и та­мо про­ве­ја­ва кроз ва­шу књи­гу?

Што се ти­че емо­ци­ја, вра­ћам се на од­го­вор на прет­ход­но пи­та­ње. Што се ти­че сми­сла за ху­мор, мо­ра да сам га на­сле­дио од оца ко­ји је чак и у ло­го­ри­ма про­на­ла­зио при­ли­ке ка­да му је ху­мор да­вао сна­ге да се но­си с те­шко­ћа­ма.

Свог на­став­ни­ка у Ге­тин­ге­ну, ста­рог на­ци­сту, упо­зо­ри­ли сте 1948/1949. да не мо­же да ха­ран­ги­ра про­тив са­ве­знич­ког бом­бар­до­ва­ња Хам­бур­га то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, а да ћу­ти о бом­бар­до­ва­њу Лон­до­на и о на­ци­стич­ким кон­цен­тра­ци­о­ним ло­го­ри­ма. Да ли је мо­гу­ће пра­вич­но су­ди­ти о зло­чи­ни­ма би­ло где, па и у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји у по­след­њој де­це­ни­ји про­шлог ве­ка, без уви­да у ге­но­цид над Ср­би­ма, Је­вре­ји­ма и Ро­ми­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту, па и у зло­чи­не над Ср­би­ма по­сле 1991. у Хр­ват­ској, Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни и на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји?

Ако го­во­рим са­мо о се­би, не бих имао ни­ка­квих те­шко­ћа бу­ду­ћи све­стан те про­шло­сти. Ми­слим да је­дан су­ди­ја мо­ра се­бе да на­те­ра да не бу­де под ути­ца­јем исто­риј­ских раз­ма­тра­ња. Би­ло би ина­че те­шко сва­ком, сем са­свим (исто­риј­ски) нео­бра­зо­ва­ном, су­ди­ји да уче­ству­је у пре­су­ђи­ва­њу та­квих слу­ча­је­ва.

У ре­чи за­хвал­но­сти, на са­мом кра­ју књи­ге, на­во­ди­те ар­гу­мент из­да­ва­ча у САД и Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји да „књи­ге о хо­ло­ка­у­сту не про­ла­зе”. Шта ви­ди­те као узрок те не­за­ин­те­ре­со­ва­но­сти?

У САД и Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји об­ја­вље­но је мно­го књи­га о хо­ло­ка­у­сту. То има за по­сле­ди­цу да мно­ги из­да­ва­чи ми­сле да се та­кве књи­ге не­ће про­да­ва­ти. Нај­че­шће су ова ми­шље­ња за­сно­ва­на на чи­стим ко­мер­ци­јал­ним прет­по­став­ка­ма. Чак су и је­вреј­ске из­да­вач­ке ку­ће због то­га од­би­ја­ле да ми об­ја­ве књи­гу. Дра­го ми је што ни­су би­ли у пра­ву.

И на дру­гим стра­на­ма све­та ра­до­ви о ге­но­ци­ду и хо­ло­ка­у­сту че­сто ни­су до­бро­до­шли. У ко­јој ме­ри је то дик­ти­ра­но по­ли­тич­ким, вер­ским и слич­ним ин­те­ре­си­ма?

Ве­ру­јем да је о то­ме реч. У мом слу­ча­ју би­ло је ве­о­ма ла­ко об­ја­ви­ти мо­ју књи­гу ов­де у Евро­пи па чак и у Ја­па­ну. Је­ди­на ве­ћа европ­ска зе­мља где ни­је по­сто­ја­ло ин­те­ре­со­ва­ње за об­ја­вљи­ва­ње је Ита­ли­ја, за раз­ли­ку од Не­мач­ке, Фран­цу­ске, Шпа­ни­је, Хо­лан­ди­је, Пољ­ске, Швед­ске итд.

Ре­во­лу­ци­ја сред­ста­ва ко­му­ни­ци­ра­ња омо­гу­ћи­ла је да се ве­сти о зло­чи­ни­ма и кр­ше­њи­ма људ­ских пра­ва од­мах про­ши­ре све­том. Да ли су та иста сред­ства, на дру­гој стра­ни, раз­ви­ла ме­ха­ни­зме ма­ни­пу­ла­ци­је и скри­ва­ња исти­не о зло­чи­ни­ма и раз­ли­чи­тим вр­ста­ма кр­ше­ња људ­ских пра­ва?

Ми­слим да то у мно­го­ме за­ви­си од то­га о ко­јим је ме­ди­ји­ма реч. У не­ким зе­мља­ма ово би би­ло тач­но, а у не­ким не. Дру­ги је чи­ни­лац у то­ме што је па­жња ме­ди­ја крат­ка, они гу­бе ин­те­ре­со­ва­ње ако ни због че­га дру­гог оно што зна­ју да је и пу­бли­ка из­гу­би­ла ин­те­ре­со­ва­ње. Ово је ствар­на тра­ге­ди­ја и ути­че на на­шу спо­соб­ност да спре­ча­ва­мо ова­кве зло­чи­не.

Сло­бо­дан Кља­кић

-------------------------------------------------------------------------------------------

Жи­вот по­све­ћен бор­би за за­шти­ту ме­ђу­на­род­них људ­ских пра­ва

То­мас Бур­ген­тал, ро­ђен 1934. у Лу­боч­ни, у он­да­шњој Че­хо­сло­вач­кој, да­нас Сло­вач­кој, по­сле исе­ља­ва­ња из Не­мач­ке у САД, кра­јем 1954. го­ди­не, по­све­тио се сту­ди­ја­ма пра­ва, да би на Хар­вар­ду сте­као и док­то­рат из прав­них на­у­ка. У бо­га­тој на­став­нич­кој ка­ри­је­ри пре­да­вао је на ни­зу уни­вер­зи­те­та а да­нас је на мно­ги­ма од њих по­ча­сни док­тор.

Као прав­ник и чо­век с ис­ку­ством хо­ло­ка­у­ста по­све­тио се ме­ђу­на­род­ним људ­ским пра­ви­ма и ак­тив­ној бор­би за њи­хо­ву за­шти­ту. Био је члан Ин­тер­а­ме­рич­ког су­да за људ­ска пра­ва, члан Ко­ми­си­је УН за исти­ну о Сал­ва­до­ру и Ко­ми­те­та УН за људ­ска пра­ва, члан је и ак­ти­ви­ста у ни­зу ме­ђу­на­род­них ор­га­ни­за­ци­ја за за­шти­ту људ­ских пра­ва.

За су­ди­ју Ме­ђу­на­род­ног су­да прав­де иза­бран је 2. мар­та 2000. а по­нов­ни из­бор усле­дио је 6. фе­бру­а­ра 2006. го­ди­не.

Су­ди­ја То­мас Бур­ген­тал је аутор ни­за књи­га, есе­ја и чла­на­ка, од ко­јих су не­ке пре­ве­де­не и на на срп­ски је­зик, за­хва­љу­ју­ћи Бе­о­град­ском цен­тру за људ­ска пра­ва.

Сл. К.