Тајна четвртог протокола

Ко би требало да наследи скупоцену сабљу војсковође Имухарија из 17. века, опточену златом, украшену драгим камењем – поклон бившег либијског вође револуције Муамера Гадафија Јосипу Брозу? Коме вратити или како расподелити три хиљаде аустријских златника из „приватне шкриње” маршала Тита, вредних, по тренутној курсној листи, око шест стотина хиљада евра?

Расподела Титове имовине, предмет судских расправа од пре десетак година, ових дана храни нове недоумице и подстиче нова сучељавања. С разлогом. Судски поступак управо улази у другу фазу, објаснио је адвокат Горан Петронијевић у разговору за „Политику”. Упркос поодмаклој судској расправи, међутим, још није коначно дефинисан обим, садржај и вредност оставштине.

Спекулације се усредсређују на покушаје процене сачуваних предмета – оних заведених у списковима, али и оних које су у току деценија непозната лица отуђила. Вредност варира, од процене до процене. Једни истичу да је о милионској вредности реч. Смелији, самозвани актуари, дакле вештаци, тврде да је реч о покретном наслеђу, вредном више десетина милиона евра.

Два примера упућују на размишљање о каквом је наслеђу реч. С једне стране, ту су дукати, заведени у спискове заоставштине. Постаће предмет деобе. С друге стране, реч је о скупоценом прототипу Титовог ручног сата најлуксузније светске марке „патек филип”, који никада није заведен у спискове.

Титов „патек” – прототип калибра 1591 мануфактуре „Патек Филип” из 1944. године, број регистрације 864.471, у кућишту од 18-каратног злата, опремљен вечним календаром – био је у Титовом власништву од 1945. године до поткрај његовог живота. Као први модел те врсте опремљен централном секундаром и лунарном фазом (индикација месечевих мена) запао је за око многим колекционарима. Чињеница да је његов први власник био управо маршал Тито дигла је цену у астрономске висине. Продат је у чувеној аукцијској кући „Филипс”, у Женеви, 12. новембра 2001. године за суму од 3.083.500 швајцарских франака, по тадашњем курсу – 1.911.700 америчких долара. Статистичари су израчунали – то је била четврта рекордна сума која је икада плаћена за један ручни сат ове марке. Ипак, нашим државним органима до данас није пошло за руком да сазнају како је сат доспео на аукцију у Женеву, ни коме је исплаћена сума од продаје.

У списковима покретне заоставштине заведено је 2.663 аустријска златника – 2.055 малих и 608 великих дуката. Тржишна вредност златника није утврђена. Увидом у курсне листе аустријских банака, ипак, може се одредити вредност. Откупна цена простог дуката износила је 20. јануара ове године 136.967 евра, а четвороструког, дакле великог дуката – 547.868 евра. Укупна вредност дуката износила је, дакле, 614.570,93 евра.

Према изјавама некадашњих сарадника амбасаде, конзулата, туристичких и трговинских представништава бивше Југославије у Бечу, златника је било много више: „Редовно су преношени у ручном пртљагу југословенских званичника... Тито је волео аустријске дукате, а његов је био и одабир банке која је испоручивала златнике”, рекао је један високи дипломата.

У бечким круговима „Политика” је сазнала да је реч о приватној банци „Шелхамер и Шатера”, у заједничком поседу Католичке цркве Аустрије и Ватиканске банке. Директор Рудолф Гелзер је у телефонском разговору потврдио да је банка набављала веће количине дуката за клијенте из бивше Југославије, али није могао да саопшти коме су дукати били намењени.

Титова имовина наведена је у три списка, густо куцана на око 400 страна. Наведено је хиљаде предмета које је Тито приватно поседовао, а који ће бити предмет деобе међу наследницима. Цео случај води се пред Првим основним судом у Београду. У колекцији су уз поменуте дукате и златници српског порекла, збирка златних значака, поштанских маркица и ордења из седамдесетак земаља. Једна од занимљивијих је и колекција од 167 пушака, међу којима и оружје ручне израде опточено сребром, сабље са дијамантима, попут оне коју је Стаљин даровао Титу...

Многи предмети недостају. На пример, немачки колекционари сатова тврде да је Јосип Броз поседовао збирку од преко сто сатова високих официра Вермахта – реч је о швајцарским уникатима и прототиповима који су додељивани као награда за успехе – за разлику од званичних војних сатова немачких марака „гласхите” „ханхарт” или „кинцле”.

Најзанимљивији је, ипак, садржај наведен у фамозном четвртом списку. Овај списак до сада није био доступан јавности, а према речима Титовог унука Јошке Броза, вредност наведених предмета премашује суму од десетак милиона евра.

У западним обавештајним службама тај четврти списак назива се – четвртим протоколом. С добрим разлогом. Наводно су у њему наведене шифре специјалних, тајних рачуна које су западне силе, пре свега САД, отварале за потребе њима корисних страних државника. Као суоснивач покрета несврстаних, каже се, Тито је, знајући или само слутећи, утирао пут „трећем свету” у нови светски поредак: „Такви државници су увек били изложени ризику, па је за њихове потребе формирана ’златна резерва’”, истакао је својевремено лондонски „Индипендент”. Додатак – било да се новац користи као „пензија после одласка са власти” било да се употреби као инвестиција у повратак на државно кормило.

Милош Казимировић