Поред редовне месечне плате и хонорара на које је уредно плаћао порез, о чему је „Политика” обавестила читаоце, Јосип Броз Тито имао је и огромну додатну зараду од разних послова које је организовао одмах после ослобођења од окупатора 1945. године, а који су сматрани строгом војном тајном па као такви никада и нигде нису књижени. Ти послови односили су се на продају пре свега стоке а потом и на аутомобиле и поклоне које је добијао од домаћих и страних поштовалаца...

О свему томе говорио је својевремено и књигу написао пуковник Гавро Дотлић, који је водио евиденцију, био управник пољопривредних добара, а потом и домаћин куће у Ужичкој 15. Он је оставио у наслеђе документа о томе, књигу „Злоупотребе и расипништво Јосипа и Јованке Броз”, а у овом тексту користићемо нека од тих веома занимљивих докумената.

Прича је почела 1945. када је Гавро Дотлић премештен на службу у Бели двор, конкретније за управника маршалових пољопривредних имања, а то су: економија број 1 у Земуну, економије Вршац у Вршцу, Чортановци, Пајзож (Дунавка) код Шида, Раковица (стаклена башта – бивша краљева башта) и Ловно-шумско газдинство Карађорђево.

Најзанимљивије деонице и документа односе се на економију у Земуну, некадашње власништво немачког богаташа Мозера. Она се од ослобођења звала „13. мај”, њом су управљали људи из државне безбедности – Удбе. Из савезних средстава купљени су коњи, краве, свиње, живина. Наравно, изграђене су модерне штале и купљена најсавременија механизација. Потом су изграђене млекара и кланица, као и два погона за производњу хране из којих се снабдевало тридесетак породица највиших државних и партијских руководилаца.

Поред сопственог сточног фонда којим је располагала економија, запослени брину и о Титовој стоци. Он је стоку добијао као приватни поклон од разних земљорадничких задруга широм Југославије. Економија гаји, храни и размножава ту стоку па је после откупљује од Тита. Па тако, на пример, из државног добра у Добричеву другу маршалу шаљу краву Дарку на поклон. Из Пољопривредног добра Чока шаљу маршалу поводом рођендана 20 крава на поклон. Списак је, безмало, без краја. Те краве, говеда, кобиле, овце и јагањци, свиње заврше у економији „13. мај” у Земуну. Потом из Ужичке 15 дође маршалов ађутант на благајну економије где му благајник изброји новац за пристигле краве. Овај то стави у џеп, врати се у Ужичку 15 и стави новац на сто друга маршала који га преброји и најчешће изрази задовољство обављеним послом. Никада се неће сазнати колико је из Карађорђева стигло разне стоке у земунску економију, али и коња који су мало-мало били продавани. За сваког продатог коња новац је, као уосталом и за све остало, завршавао у Брозовом џепу. Иначе, коњи који су храњени новцем из армијског буџета били су такође осигурани код осигуравајућег завода на терет Армије. Па се тако догодило да је пастув Бомбај угинуо за време опасивања са кобилом, а ергела Карађорђево је послала милион динара на име одштете. Као што је ЈНА плаћала и лечење коња када је то било потребно. У поменутој књизи записан је и инцидент који се догодио приликом исплате новца за четири тоне најквалитетније кафе коју је Титу из Етиопије послао цар Хаиле Селасије. Када је пребројао паре за кафу, Броз се, на трен, замислио а онда „из рукава” испалио: „А где је новац од 50 јутаних џакова у којима је кафа пристигла”. Збуњени и очајни официри су се силно извињавали, а потом се трчећим кораком нашли у земунској економији где им је исплаћен додатни новац и за те квалитетне јутане џакове.

Новац је маршал Тито узимао и од продатих трешања које су расле на плацу резиденције у Ужичкој 15. На рачуну број 4/52 од 14. јуна 1966. године пише да је за 356 килограма трешања исплаћено другу председнику 932,80 динара. Чак су се на продаји налазиле и намирнице добијене на поклон.

Остало је до данас једино нејасно шта је друг председник радио са тим енормним количинама новца о којима ни чланови његове најуже породице нису имали појма.

Да ли је финансирао политичке покрете попут несврстаних, оставио супрузи новац у иностранству или плаћао некоме рекет да га не дира у фотељи на власти – тешко да ћемо икада сазнати.

Драган Влаховић

-----------------------------------------------------------

Заштићени нерчеви са Дедињског брда

Иначе, на Дедињском брду, у оквиру Дирекције за имовину постојала је и фарма нерчева од којих се, као што је познато, праве висококвалитетне бунде. Те нерчеве гајила су и друга газдинства за друга председника, а остала је записана истина, малтене као анегдота, да су крзно на нерчевима од мува у летњим врућинама великим лепезама бранили официри Југословенске народне армије.