Недавна оцена Европског суда за људска права да је домаћа уставна жалба постала делотворно средство, осим признања, за Уставни суд Србије значи и више посла, јер је грађанима практично сугерисано да се пре подношења представке суду у Стразбуру обрате овој националној институцији. „Решавајући по представци ’Винчић и остали против Србије’ Европски суд за људска права у Стразбуру је стао на становиште да се, с обзиром на досадашњу праксу Уставног суда у непосредној заштити људских права и слобода, уставна жалба у Србији углавном може сматрати домаћим делотворним правним средством. Подвлачим, да изражени став Европског суда не искључује могућност да у појединачним случајевима Суд буде и другачијег мишљења. Становиште Суда у Стразбуру јесте свакако признање за досадашњу праксу Уставног суда, али је оно и последица опредељења овог суда да се терет решавања већег броја предмета из Србије пренесе домаћим органима”, каже у интервјуу за „Политику” Боса Ненадић, председница Уставног суда Србије.

Значи ли то да ће наши грађани убудуће дуже чекати да њихова уставна жалба буде решена?

Грађани су и досад уставној жалби поклањали поверење као последњој правној могућности заштите својих слобода и права у земљи. То потврђује чињеница да је од увођења уставне жалбе до сада примљено преко 4.300 уставних жалби. Поменути став Суда у Стразбуру ће свакако имати за последицу додатно повећање броја уставних жалби пред Уставним судом.

Биће потребно много напора да Уставни суд по жалбама одлучује у примереном року, што је нужно, како и сам не би доспео у ситуацију да ускрати грађанима зајемчено право на суђење у разумном року. Суд и држава Србија морају све да учине да се то не догоди. Но, бојим се, с обзиром на број судија који недостаје, да ће у наредном, верујем кратком, периоду до попуне Суда, бити нужно мало дуже чекање на одлуке по уставним жалбама. По комплетирању састава Суда, сматрам неминовним да Уставни суд достигне такав ниво ефикасности да се две трећине уставних жалби реши у години подношења.

Последњих месеци Уставном суду упућено је више захтева за забрану појединих организација, међу њима и такозваних навијачких група. Шта је у таквим случајевима највећа препрека за поступање Суда, јер ни после више од године дана јавност не зна исход поводом захтева тужилаштава да се забрани „Национални строј”?

Обавеза Суда је да овом проблему приступи комплексно и свеобухватно, јер се у сваком од ових предмета јављају два наизглед супротстављена, а суштински повезана захтева – захтев за уставном слободом удруживања и обавеза демократског друштва да развије механизме за спречавање злоупотребе слободе и права и за сузбијање било каквог екстремизма.

Уставни суд може да забрани удружења чије деловање је усмерено ка насилном рушењу уставног поретка или кршењу зајамчених људских или мањинских права, или ка изазивању расне, националне или верске мржње. Но, захтеви за забрану деловања морају бити поткрепљени ваљаним доказима и аргументовани, како би Суд неспорно могао да утврди основаност сваког конкретног предлога. Тако раде и судови других земаља, као и Европски суд за људска права кад одлучује у предметима забране одређених организација.

„Дај ми чињенице и доказе и даћу ти право”, древно је правило. И судије известиоци у поступцима по захтевима за забрану деловања организација и удружења, и ја као председник Суда, инсистирамо код подносилаца на достављању доказа, а одређене доказе Суд прибавља и по службеној дужности. Зато се у јавности стиче утисак да је Суд спор. Али та наша „спорост” није и не треба да буде разлог осталим државним органима да према члановима удружења, чије је деловање под лупом Уставног суда, а који крше Устав и закон, предузимају све прописане мере. Насилно рушење уставног поретка, изазивање расне, националне или верске мржње, или бројни облици кршења зајамчених људских или мањинских права су кривична дела. Редовни судови су надлежни да у конкретним случајевима утврде кривичну одговорност конкретних учинилаца и нека они буду кажњени. То је посао више државних органа – и полиције, и тужилаштва и судова. Ефикасно делање ових органа важна је претпоставка за квалитетну одлуку Уставног суда.

 Дубоко верујем да ће Уставни суд забранити свако удружење за које уставноправним мерилима неспорно утврди да је своје деловање усмерило ка радњама због којих може бити забрањено.

Да ли ће најављене измене Закона о Уставном суду олакшати поступање Уставног суда и убрзати решавање уставних жалби?

У досадашњем раду Уставног суда показало се да је, између осталог, ради побољшања ефикасности рада Суда, неопходно извршити одређене промене и у делу Закона који се тиче поступка и организације рада Суда по уставним жалбама. На ту потребу сам често указивала. То се, пре свега, односи на могућност рада Суда у већима, на претпоставке за прихватљивост уставне жалбе, на установљавање обавезе стручног заступања пред Уставним судом уз право на бесплатну правну помоћ итд. Надаље, требало би размотрити и могућност да и редовни судови, након спроведене реорганизације судства, пружају заштиту права на суђење у разумном року, јер досадашња пракса Уставног суда и број донетих одлука Суда због повреде овог права казују да је предуго трајање судских поступака један од најкрупнијих проблема правосудног система Србије.

Марија Петрић

--------------------------------------------------------

Сремски Карловци погодно место за седиште Суда

Да ли ће планирано измештање седишта Уставног суда у Сремске Карловце допринети његовој ефикасности или ће то можда отежати комуникацију са странкама?

Од преузимања мандата председника указујем да Уставни суд ради у неадекватним условима, у шта сте и сами имали прилику да се уверите. Заиста је велика потреба да Суд, најзад, добије свој дом, а тиме и све могућности за несметан рад. Сматрам прихватљивим предлог да Уставни суд има своје седиште ван Београда, као што је случај у више европских земаља – Немачкој, Русији, Чешкој, Словачкој... Са те стране Сремски Карловци су, по мом мишљењу, погодно место за седиште Уставног суда. Но, где ће бити седиште предлог даје влада, а одлуку доноси Народна скупштина.

Верујем да су надлежни органи размотрили све аспекте промене седишта Суда и последице те промене, а, пре свега, потребу обезбеђивања несметане комуникације грађана са Судом која се мора учинити функционалном. За очекивати је да би Суд и даље имао Канцеларију и у Београду. Сигурно је да ћемо се по пресељењу, суочити са одређеним потешкоћама, али кад прође тај почетни период, дугорочно посматрано, у веку информационе технологије и развоја свих видова комуникација многа питања везана за промену седишта Суда постаће беспредметна.