U čemu je veličina Sigmunda Frojda, oca psihoanalize koji je revolucionisao naše razumevanje ljudske duše i demistifikovao humanističku sliku o čoveku kao dobrom, plemenitom i neagresivnom biću? Koliko je Frojdova misao živa i uticajna sedam decenija posle njegove smrti i koji su njegovi postulati postali sastavni deo savremene nauke o duši – samo su neka od pitanja na koje odgovore možemo pronaći u knjizi „Frojdovo zaveštanje” dr Žarka Trebješanina, profesora psihologije na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju i na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.

Podsećajući da je na izmaku 19. veka Sigmund Frojd počeo da izgrađuje psihoanalizu kao vrstu psihoterapije, ali je ona ubrzo postala jedna od najobuhvatnijih i najuticajnijih humanističkih teorija koja je ostvarila veliki uticaj na nauku, filozofiju i kulturnu baštinu čovečanstva, dr Žarko Trebješanin ističe da je Frojdovo otkriće nesvesnih i iracionalnih snaga u čoveku uzdrmalo klasičnu psihologiju, kao i vladajući racionalizam u humanističkim naukama i filozofiji. Zbog čega?

„Frojd je svojim psihoanalizom otvorio prozor ka nesvesnom i izmenio način na koji mi sebe vidimo. Zahvaljujući ovom originalnom naučnom metodu, došao je do zaključka da je ljudsko biće po prirodi konfliktno i da se u njemu sudaraju suprotstavljene tendencije – ljubav i mržnja, racionalno i iracionalno, svesno i nesvesno... Iako čovek ima iluziju da je svestan i slobodan, u stvarnosti su iracionalne i nesvesne snage te koje upravljaju njegovim najznačajnijim postupcima”, ističe naš sagovornik.

Dr Trebješanin podseća da je veliko Frojdovo naučno otkriće tumačenje snova – ma koliko naši snovi bili naizgled besmisleni, nejasni, zamršeni, haotični i groteskni, Frojd je uporno odgonetao njihove čudesne slike i simbole, čvrsto uveren da oni imaju svoju osobenu i skrivenu logiku, jezik i smisao. Analizirajući simbolizam sna, on je zaključio da snovi predstavljaju „carski drum” u nesvesno.

„Drugo Frojdovo naučno zaveštanje je otkriće dinamičnog nesvesnog u kome se nalaze seksualni i agresivni nagoni. Tim konceptom on ruši predstavu o čoveku kao racionalnom biću koje uvek zna šta hoće i čemu teži i dokazuje da je čovek biće strasti. Frojd nam je takođe dokazao da je čovek jedno tragično biće koje je podeljeno unutar sebe na animalno i moralno, na svesno i nesvesno, na duhovno i nagonsko biće… On živi u kulturi i ne može da se vrati u stanje varvarstva i da slobodno zadovoljava svoje nagone, a cena prilagođavanja na život u kulturi je stanje neuroze, nesreće i krivice. Dokaz da čovek ni u jednoj kulturi na svetu nije uspeo da ostvari sebe i da bude srećan Frojd je pronalazio u činjenici da nema nijednog dužeg istorijskog perioda u kome nije bilo ratovanja ni revolucije. Suprotstavljajući se učenju humanista, Frojd je tvrdio da se u samoj prirodi čoveka nalazi nagon za agresivnošću koji se okreće ka samodestrukciji ili ka ubijanju”, ističe dr Žarko Trebješanin.

Naš sagovornik konstatuje da je prošlo 70 godina od Frojdove smrti, i da se mnogo toga promenilo u nauci o duši ali da su Frojdovi naučni postulati ostali sastavni deo psihologije i dodaje da je veličina oca psihoanalize i u osporavanju njegovog dela.

„Jedna od provokativnih Frojdovih teza je teza o postojanju nagona smrti – ideja o tanatosu i dalje inspiriše mnoga istraživanja. Iako postoje brojni sporovi o tome da li rano detinjstvo ima ’fatalni’ uticaj na čovekov život, niko ne spori značaj prvih godina života. Danas ne postoje ni dileme da li nesvesni motivi određuju naše ponašanje, a cela seksualna revolucija duguje svoj nastanak učenju Frojda i Rajha, jednog od njegovih učenika”, zaključuje dr Žarko Trebješanin.