У установама затвореног типа у Србији налази се више од 20.000 особа – око 12.000 њих смештено је у затворима, у психијатријским установама има око 3.000 особа, а 5.000 живи у установама социјалне заштите. Како за наш лист објашњава Милош Јанковић, заменик заштитника грађана, основни проблем је што услови смештаја у социјалним и психијатријским установама нису прецизно решени законом нити су подржани подзаконским прописима који би на јасан начин утврдили њихова права и положај. Када су у питању психијатријски болесници и особе са менталним тешкоћама постоје одредбе Закона о здравственој заштити који уређује услове и начине њиховог смештаја у установе затвореног типа, а како истиче заменик заштитника грађана немогуће је очекивати да се једним чланом закона реши питање права и смештај лица у установе у којима ће многи од њих провести цео живот.

„Мандат заштитника грађана је да штити права посебно угрожених категорија становништва и у склопу својих редовних посета установама затвореног типа. Прошле године чланови нашег стручног тима су, између осталог, обишли Дом за децу и особе ометене у развоју „Др Никола Шуменковић” у Стамници и Специјалну психијатријску болницу „Горња Топоница” код Ниша. Те институције су прегломазне и имају мањак стручног кадра – илустрације ради у Дому у Стамници међу 200 запослених само је један лекар опште праксе који води рачуна о 427 особа и својим пацијентима стоји на располагању само у једној, преподневној смени. Он се у послеподневним сатима консултује телефоном ако неком кориснику дома треба хитна медицинска помоћ, а посебан проблем настаје у време годишњих одмора, боловања или дужег одсуства тог лекара.

Наш саговорник додаје да је од јуна 2008. године решењем Здравствене инспекције Министарства здравља забрањено обављање гинеколошке и стоматолошке здравствене делатности у овом дому док се не обезбеде простор, опрема и кадрови. Остало је непознаница како се корисницима овог дома пружају стоматолошке услуге, с обзиром на то да смо од запослених добили објашњење да стоматолози у локалном Дому здравља одбијају да пружају стоматолошке услуге „због страха лекара од пацијената који су под дејством психијатријских лекова”.

Многи пацијенти проведу живот у установама

Илуструјући шта је на њега оставило најупечатљивији утисак о Специјалној психијатријској болници „Горња Топоница” код Ниша Милош Јанковић каже да гломазност ове институције, односно огроман број пацијената (скоро хиљаду) искључује могућност адекватне неге и бриге о њима. „Проблем особа смештених у установе затвореног типа јесте у томе што оне нису изоловане само од друштвене заједнице већ често и од својих најближих, односно родитеља и сродника. Посете рођака су веома ретке и стиче се утисак да је већина станара ових домова заборављена. Примера ради, од укупног броја корисника дома у Стамници млађих од 18 година, само 36 њих има редован контакт са родитељима или сродницима, а 43 њих немају никакав контакт”, наводи Милош Јанковић.

„Један од праваца реформе социјалне заштите и заштите менталног здравља јесте затварање ових гломазних установа и враћање њихових корисника у природно окружење. Али заштитник грађана не може занемарити чињеницу да остварење тог концепта захтева време, а у том периоду неопходно је имати јасна правила која се односе на положај и права тих особа смештених у великим установама. Идеје о новом концепту и уверавања о скором затварању тих установа не могу бити оправдање за нерегулисан и лош положај њихових корисника”, истиче Милош Јанковић.

Доцент др Ђорђе Алемпијевић, са Института за судску медицину и члан стручног тима заштитника грађана, каже да је осим очигледног дефицита стручног кадра упадљива чињеница да установе затвореног типа не пружају могућност адекватне рехабилитације.

„Уочили смо да не постоје развијени програми за савладавање основних животних вештина (прање руку и зуба), за вежбање комуникацијских вештина, програми за оспособљавање за евентуално независно становање – кување, спремање и одржавање стана… Другим речима, стручно особље не покушава да развије очуване менталне капацитете корисника ових установа. Уочили смо, такође, да неки малишани имају лакше менталне поремећаје, на основу којих не би требало да буду у овим установама, али њих је центар за социјални рад категорисао као теже. С обзиром на то да веома мали број родитеља и сродника обилази кориснике ових установа, наш закључак је да би требало да постоји боља сарадња између центара за социјални рад, који су упутили кориснике у дом, и њихових родитеља”, закључује др Ђорђе Алемпијевић.

Катарина Ђорђевић