Инциденти међу ученицима најчешће се дешавају после завршетка наставе у смени, поред школе или у дворишту када нема старијих у близини. Већина ученика су неми посматрачи насиља, тек мали број њих обрати се наставницима или другом особљу за помоћ.

Ово су само неки од закључака из недавно објављене књиге предавача Криминалистичко-полицијске академије (КПА) мр Светлане Ристовић „Стоп насиљу у школама – улога приватне безбедности”, у издању Института за криминолошка и социолошка истраживања и издавачке куће „Хесперија еду”.

– Актуелно је ново схватањесистема безбедности у којем важно место припада сектору приватне безбедности. Овај сектор није и не сме бити конкуренција држави, односно полицији и јавној безбедности. Сложена безбедносна ситуација у свим сферама друштва налаже њихову сарадњу и прожимање. Сведоци смо тренда да је све више оних, укључујући и државе, који користе услуге приватног сектора безбедности – каже мр Ристовић.

У томе ни школе нису изузетак. Многе образовне установе настојећи да сузбију вршњачко насиље, наркоманију и да реше друге безбедносне изазове, уз интерна наставничка и ученичка дежурства и школског полицајца који обилази школе, ангажовале су и приватно обезбеђење. Мр Ристовић, радећи на књизи, спровела је анкету међу припадницима обезбеђења који чувају више школа у Београду.

– Они као најчешћи услов и узрок насилничког понашања у школи препознају проблеме у породицама ученика, али истичу и утицај објеката у близини школа као што су кафићи, продавнице алкохолних пића или кладионице – објашњава мр Ристовић.

Вербално насиље је веома присутно, иако се оно често потцењује јер нема сцена и последица као приликом, на пример, туча, али и оно наноси бол, патњу и понижење. Најучесталији вид насилничког понашања међу ученицима је силеџијско понашање.

– Облици испољавања насиља у школама, његова учесталост, место и време извршења, захтевају укључивање одраслих у већој мери – родитеља, наставника, полиције и приватног обезбеђења тамо где оно постоји, строго и доследно санкционисање насилника, а нарочито развијање вештине ненасилне комуникације. Постоје различити програми превенције насилничког понашања у школи, између осталих и они на којима се учи контрола беса а намењени су ученицима склоним насиљу – каже мр Ристовић.

Она истиче да свака школа треба да се супротставља насиљу на начин који одговара околностима у којима ради, али никако самостално већ у сарадњи са државним институцијама. Школа мора превентивним радом да предупреди појаву насиља међу ученицима и истовремено да утиче на њихово позитивно социјално понашање. Занимљив је податак да чак 44 одсто анкетираних сматра да су носиоци насилничког понашања у школама бивши ученици и ученици других школа.

– Може се констатовати да између разреда постоје разлике у погледу учесталости насиља. Старији разреди, у основним школама седми и осми а у средњим трећи и четврти, показују мање склоности ка насилном понашању од неколико година млађих ђака. То се може објаснити мањом психичком зрелошћу ученика млађих разреда, али та чињеница даје наду се на њих може благовремено васпитно утицати – објашњава мр Ристовић.

М. Галовић

-----------------------------------------------------------

Епидемија електронског насиља

Често се, по њеном мишљењу, заборављају жртве других видова насиља, као што је на пример електронско, чије последице могу бити подједнако тешке, а често и болније, него када је у питању физичко насиље. „Насиље међу вршњацима прелази на друштвене мреже и поприма размере епидемије. Поједина деца малтретирају, вређају и исмевају вршњаке, а за то имају на располагању благодети савремене технологије као што су СМС, ММС, фото и видео клипови или чет. Код ове врсте насиља није само тешко препознати жртву, већ и насилника који су најчешће наизглед добра и послушна деца која не праве проблеме”, каже мр Ристовић.