Улица је његов дом

Буцмасти црномањасти дечак Рамиз има петнаест година. Красе га крупне тамне очи, осмех и зубибели као снег. Живи буквално на улици. Пре неколико година је напустио родни град јер се није слагао са родитељима и упутио се у Београд. Желео је да упозна град и да покуша да се снађе. Када је стигао возом за који је купио карте новцем који је успео да сакупи просећи у родном месту, чинило му се да је испунио свој дечачки сан.

Изашао је из воза, наравно нико га није чекао, никог није ни познавао, није имао коме да се обрати за помоћ јер је једноставно дошао, па шта буде. Знао је само једно – да се више неће враћати тамо одакле је стигао. Није више могао да трпи родитељске свађе, очево пиће и незаинтересованост за њега. Нису му дали да иде у школу.

Прву ноћ је заноћио на клупи на београдској железничкој станици. Ипак га је заплашио град у коме се нашао. Рачунао је да ће нови дан донети неко решење. Ујутру је изашао испред станичне зграде и пружио руку да проси. Успео је да сакупи толико да је могао да купи једну кифлу. А пио му се и јогурт. И за њега је сакупио новац прошњом.

Било је лето и могао је да шета улицама и да упознаје град. Дању се није плашио, али ноћ му се чинила дугом, па се потрудио да не спава у парку, већ негде на скровитијем месту где неће нико да га дира.

Онда је упознао неке дечаке као што је он, препуштене себи самима и улицама града.

.

– Онда сам сазнао за Свратиште, па сам одлучио да дођем. Довео ме један дечак који је чуо за њега, јер су почеле кише и било је све теже проводити време на улици, просити и надати се бољем животу. У Свратишту је имао оброке, пресвлаке, добијао савете...

Једно време је провео и у Прихватилишту за децу и омладину на Вождовцу где су према њему били добри. Али, он се латио лошег друштва и сада очекује одлазак у поправни дом.

– Лепо су ми говорили у Свратишту да водим рачуна с ким се дружим, да су улице увек пуне неизвесности... Нисам слушао и знам да сам погрешио. Сада чекам одлазак у дом. Бићу тамо шест месеци. Није страшно. Знам само једно, то сам обећао васпитачима у Свратишту, да више никада нећу да  радим нешто што је мимо закона, већ ћу да учим, завршим занат и постанем пристојан човек који живи од свога рада.

Волео би да има лепу кућу са цвећем, јер воли природу. Делује мирољубиво и скромно, али и утучено. Каже да је ухваћен први пут када је урадио „оно што не би требало“, да је то и добро, јер да није тако, можда би се осмелио да крене и други, трећи пут... Овако, себи је рекао да то више никада неће да учини. Био је искрен. Питам га да ли је видео родитеље. Каже да га је Центар за социјални рад враћао њима, али да је он одмах напустио родитељски дом, јер се у њему ништа није променило и не жели да икада више има с њима икакав контакт.

Ради „на брисаче“ и када се окупао, пресвукао и вечерао запутио се ка свом семафору који се налази на једној од великих београдских раскрсница.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”