Улица као судбина

Има тек тринаест година и већ је много пропатила. Лепа девојчица тамне кратке косе и живахних црних очију ушла је у Свратиште и по њеном погледу може да се закључи да је муче многе бриге.

Живи на новобеоградској ледини надомак „бувљака”. Ту, у ромском насељу које се, како каже, шири из дана у дан, њени су староседеоци. Имали су међу првима бараку на овом месту.

– Нисам рођена под срећном звездом. Немам ни прави дом, ни слогу у кући, немам ништа...

А онда заћута као да жели да побегне од свега. У ствари и јесте се скрила од свих невоља – дошла је у Свратиште. То је једино место које јој пружа све што јој је неопходно: склониште од свађа укућана, тањир топле супе и шансу да се неком од старијих у које има поверења изјада. Тада јој је лакше.

Ова бистра девојчица је захваљујући доласцима у Свратиште пошла у школу и жели да је заврши.

– Не морам да имам неке велике школе. Али, желим да после основне идем на неки добар занат. Посебно ми се допада да будем фризерка.

– Да ли знате како је живети у бараци склепаној од дасака и прекривеној тер-папиром. Зими је хладно. Дува са свих страна. Лети је врућина да не можеш да издржиш. Када пада киша прокишњава. Ако дува ветар у њој је као да си напољу. Једна просторија и то ти је све што имаш.

Мучи је и то што се родитељи не слажу. Када је отац трезан, што је реткост, и има слоге, али чим попије мења нарав и галами. Виче на мајку. Она тада изађе напоље. Не жели то да слуша. Не гледа да ли је мркли мрак, навикла је да и ноћу буде ван куће. То јој лакше пада када је топло, али зими јој је заиста много тешко.

Мајка ради на „бувљаку”. Отац иде по граду и скупља старе ствари.

– Од малих ногу памтим њихове свађе. Хиљаду пута сам питала мајку зашто је остала с оцем када се не слажу и још с њим изродила децу. Увек је ћутала. Није ми одговарала. Ја бих се на њеном месту развела. Не бих трпела да ме муж малтретира, па још пре децом. Сестре су ми још мале, сакрију се у ћошак и ћуте, а ја сам најстарија и мене највише све то и боли.

Фрида жели да има много тога. Пре свега кућу са двориштем у коме би посадила много цвећа јер воли леп врт, али и да има куче и мачку. Воли животиње. Луталице које стигну до њиховог насеља често су јој били другари с којима је проводила време на отвореном.

Када је почела да долази у Свратиште осетила је да живот почиње да има смисла: ту је могла да се окупа, пресвуче у чисту одећу, да се одмори и да нико не виче на њу...

Гласно размишља када каже да не жели да буде попут њене мајке која се удала у њеним годинама. Хоће да буде сигурна да је нашла добру сродну душу и тек тада када буде вољена и волела удаће се и то после двадесете, а можда и касније.

Када сам недавно питала за њу, рекли су ми да је у једном од домова за децу без родитељског старања. Сама је то тражила. Отишла је да би имала мирније детињство и могла да оствари своје снове.

Снежана Прљевић

----------------------------------------------

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”