Ускоро ће студирати само имућни

Седамнаестогодишња Сања из Београда жели да студира медицински факултет. Да би њени снови постали реалност, родитељи ће морати да сваке године обезбеде 125.000 динара како би Сања за пет година полагала Хипократову заклетву. Иако је ученик елитне гимназије, у њеној ђачкој књижици уписан је врло добар успех који ће је, вероватно, спречити да студира редовно, односно како се то популарно каже – „на буџету”. Следеће године на студије полази њена сестра Вања која има жељу да упише архитектуру. Ако се и она нађе испод црте која дели буџетске од самофинансирајућих студената, њихово школовање ће родитеље коштати 400.000 динара годишње – без уџбеника и наставних средстава. 

На питање колико у овом моменту коштају „бесплатне” студије медицине, редовни студент Душан Жарковић (21) каже да за сваку годину треба купити између осам и десет уџбеника, чија цена варира од „величине”, односно броја страница, па тако већи уџбеници вреде око 3.500 динара, а мањи око 1.200 динара, али ту су и изузеци у виду уџбеника физиологије Артура Гајтона који кошта око 7.500 динара. – Студенти се сналазе па копирају, али ни копије уџбеника нису јефтине – примера ради, копирани уџбеник из патологије кошта 1.500 динара. Костур, који је најважније помоћно научно средство за полагање испита из анатомије, кошта око 1.500 евра, а само модел лобање кошта између 60 и 70 евра. Атлас за патологију са препаратом је 2.400 динара... – набраја Жарковић, свестан да припада мањини привилегованих, добрих, студената која не плаћа студије.

Иако знање нема цену, цена „буџетских” мастер студија на архитектури износи минимум 45.000 динара. Толико, наиме, кошта само израда практичног рада са макетом (13.000 динара), два семинарска рада (сваки по 1.000 динара), три копиране књиге (свака копија је 400 динара), куповина три књиге (цена по књизи износи између 3.000 и 4.000 динара) и конструкције (3.000 до 4.000 динара). У ту цену не улазе лаптоп, фотоапарат, скенер, штампач и остала опрема без које су ове студије немогуће.      

Све су то разлози због којих социолози и економисти упозоравају да ће, у веома блиској будућности, кроз врата високообразовних установа пролазити само деца богатих родитеља. Ако се има на уму да у овом моменту школарине на Београдском универзитету износе између 45.000 и 240.000 динара, упозорења стручњака су јасна. Са друге стране, стручњаци Националне службе за запошљавање упозоравају да високој стопи незапослености кумује лоша образовна структура, свега девет одсто младих има више и високо образовање.

Званични подаци ОЕЦД-а говоре да је најнижа школарина у Србији знатно виша од просека у земљама ОЕЦД-а, а др Слободан Цвејић, социолог и професор на Филозофском факултету у Београду, упозорава да се већ сада деца из сеоских средина, деца родитеља са основном школом и деца која похађају средње стручне школе у изузетно малом проценту (мањем од један одсто) налазе на студијама. У факултетским амфитеатрима углавном седе припадници средње и више класе. Ипак, у последњих десет година порастао је број студената чији су родитељи завршили средње школе. 

– Наше истраживање показује да 38 одсто студената има очеве са високим образовањем, а таквих очева у популацији има свега седам одсто. Само пет одсто сеоских домаћинстава има студента, а шанса да дете упише факултет пет пута је већа ако отац има високо образовање него ако има основно образовање или мање од тога – каже др Цвејић.

Проблем српског образовања је, каже он, у томе што се на буџетским студијама налазе углавном деца богатих родитеља јер су они највише улагали у њихово образовање, па та деца углавном „са свим петицама” долазе из средње школе, а деца сиромашнијих родитеља налазе се на самофинансирајућим студијама или на приватним факултетима где су цене „папрене”. Излаз из овог зачараног круга наш саговорник види у увођењу линеарних школарина – ако школарина буде 200 или 300 евра за све студенте, то ће моћи да поднесу и богате и сиромашније породице.

– Саморепродукција у оквиру највише класе износи чак 40 одсто – то значи да чак 40 процената садашње економске и политичке елите на питање „шта су били ваши родитељи” одговара – директор или власник предузећа. Свега два одсто њих каже: радник. Ако се има на уму да је образовање једина виза која води из света сиромашних, онда образовање мора да буде доступно свима, јер свако демократско друштво почива на вертикалној проходности – закључује др Цвејић.