„Захваљујем Господу и Светом оцу папи Бенедикту XVI што ме је послао као свог представника у ову лепу и интересантну земљу, богату историјом и уметношћу, шармантним и племенитим људима”. Овим речима је започео разговор за „Политику” надбискуп Орландо Антонини, апостолски нунције, односно амбасадор Ватикана у Србији. У дипломатској служби Свете столице је више од 30 година. За то време био је секретар и саветник у нунцијатурама у Бангладешу, Мадагаскару, Сирији, Чилеу, Холандији, Француској, обављао дужност апостолског нунција у Замбији, Малавију, Парагвају... Више од годину дана надбискуп Орландо Антонини, родом из италијанског града Аквиле, на дужности је амбасадора Ватикана у Србији.

– Моја најпријатнија импресија je да је српско друштво у покрету ка пуној модернизацији и европским интеграцијама, али задржава, истовремено, културне, етичке и духовне вредности из којих се напаја: породица, морал, религиозност. Мислим да је то узроковано чињеницом која је вама очигледна: оригиналношћу која карактерише Србију, као земљу која се налази на етничкој, културној и религиозној раскрсници на Балкану, која има две душе и две склоности, једну окренуту ка Истоку, са својом контемплативном традицијом, и другом ка Западу, која је склонија деловању. Та двострука димензија српске душе је кроз историју, вероватно, створила народу више проблема него предности, али истовремено представља велико богатство и пружа шансу. Искрено желим да ваше етичке и духовне вредности свима буду на добробит када Србија уђе у Европску унију – каже надбискуп Антонини.

Једном приликом објаснили сте да је једна од главних дужности апостолског нунција да побољша односе и сарадњу између Свете столице и локалне Цркве и владе. Како бисте описали Ваше односе са Српском православном црквом и владом Србије?

Дошао сам, рекао бих, у тренутку када су односи између Свете столице и Србије одлични. То је последица, у великој мери, чињенице да Света столица, уосталом као и већина у међународној заједници, није признала самопроглашену независност Косова, што ојачава позицију Србије, а и учвршћује наше односе са вашом владом. Ипак, уверен сам да је до подизања квалитета односа дошло 1999. године, током бомбардовања. Мислим да се у Србији још памте речи папе Јована Павла II, који је отворено и одлучно говорио против употребе оружја, и додао бих да је папа и његов став тада, за узврат, прилично хладно дочекан од оних земаља које су биле за бомбардовање. Доказ таквог става Свете столице јесте чињеница да је апостолски нунције био један од ретких амбасадора који је остао у Србији. Остао је у нунцијатури, која није много удаљена, као што је познато, од Министарства одбране, које је било погођено. Остао је ту током свих тих трагичних дешавања. Верујем да је и то оставило утисак на искрено јавно мњење, и на одређени начин приближило Републику Србију Светој столици. И на екуменском плану, захваљујући чињеницама на политичком плану, веома су се побољшали односи између Свете столице и Српске православне цркве, а избором патријарха Иринеја, прожетог Богом и здравим разумом, отворене су охрабрујуће перспективе за целу Божју Цркву.

Односи Србије и Ватикана су оптерећени историјским наслеђем из Другог светског рата када је Ватикан доживљаван као непријатељ. Због тога су и данас многи Срби резервисани у односима према Ватикану. Како се то може превазићи?

Добро сте рекли да је Ватикан „доживљаван као непријатељ”, али у суштини то није био. Имам утисак да је као и у другим регионима света и у другим историјским епохама, то тешко наслеђе између Србије и „Ватикана” производ политике која увек налази у религији изговор да би идентификовала, разликовала и сукобила партије и народе и тиме стварала не само злочине него предрасуде, који се шире пропагандом која је тада била много лакша имајући у виду тадашња средства комуникације, предрасуде које могу да трају вековима. Мислим да је потребан труд да бисмо заједно дошли и утврдили истину историјских чињеница, али и труд ради превазилажења последица тог тешког историјског наслеђа, труд да залечимо дубоке ране које су још живе да би стигли до помирења, стављајући тачку на то, окрећући страну, зато што неће бити лако утврдити ко је заиста иницирао поделе. Потребно је да неко, ко има добру вољу и веру, буде први ко ће иступити. Чини ми се да управо то чини српска влада, идући путем политике приближавања и помирења са суседним земљама: обећавајући и конкретан знак за будућност Балкана, али и за интеграцију у Европу. Сматрам да смо ми, верници цркве, на религиозном нивоу, из разлога који су много виши и шири од политичких, економских и социјалних интеграција, позвани да се ангажујемо на конкретним заједничким иницијативама ради олакшавања овог процеса.

Имали сте прилике да неколико пута посетите Косово и Метохију. Какви су Ваши утисци после тих посета?

На Косову, као што је познато, Католичка црква представља само четири одсто становништва, и окупљена је око Апостолске администратуре у Призрену. Ради се о активној заједници, с младим свештенством, а пошто је чине, скоро у целини, верници Албанци, може се претпоставити на који начин виде самопроглашену независност Косова. Упркос свему томе, на генералном нивоу, политичко-институционалном, не виде се елементи који ће утицати на Свету столицу да промени своју позицију непризнавања независности, уосталом као што то чини и већи део међународне заједнице. Она ће сигурно остати на истим позицијама уколико се извештаји Савета Европе о организованом криминалу на Косову покажу тачним. У сваком случају у очекивању резултата дијалога који је, након резолуције коју је Србија поднела Уједињеним нацијама заједно са Европском унијом, предвиђен између Београда и Приштине, могло би се очекивати да такав став међународне заједнице неће бити мењан, барем до краја тих разговара.

Можемо ли очекивати да ће папа Бенедикт Шеснаести посетити Србију 2013. године?

Надам се да је та перспектива могућа, између осталог, јер бих и ја имао привилегију да будем овде, да дочекам папу. Искрено се надам да је могуће због јединства цркве. Догађај о коме причамо, који ће се дешавати у Нишу, Константиновом родном месту, поводом 1700. годишњице Миланског едикта, који би могао да окупи све хришћанске поглаваре, римског папу, српског патријарха, као и све друге патријархе, осим што би Србији донео престижни међународни углед, био би и корак ка јединству коме сви хришћане теже „да би свет веровао”. Можда би још требало да сазри већи консензус у јавном мњењу и у црквама по овом питању. Неки желе да се прво разјасне тешка питања историјског наслеђа о којима смо причали, а за која се – када се поједностављују – тврди да стоје између Србије и „Ватикана”. Сумњам да ће историчари до 2013. моћи да утврде историјске чињенице. Али, питам се, да би се изашло се ове ситуације, као што смо поменули више пута, није ли можда баш ово случај да се стави тачка, да се окрене нова страна. Уосталом, не нуди ли догађај, као онај који нас очекује у Нишу 2013. или неке друге године, прилику да се каже и чује нека реч управо у том смислу.

Која је Ваша божићна порука верницима?

Она која су анђели певали у Витлејему у ноћи Божића: Слава Богу на небесима и мир на земљи људима добре воље. Мир, прави и трајни се гради на Богу. Мир у свету и међу народима, коме Католичка црква посвећује 1. јануар сваке године, а папа тим поводом објављује посебну поруку. Мир, пре свега и изнад свега, са собом и у себи. „Христ је наш мир”, каже Свети Павле. Дете које се рађа у Витлејему је „владар мира”. Ко нема мира са собом и у себи, он неће пружити мир другима. Свима желим такав мир, који је основа за сваку врсту мира, у породици, у друштву, у нацији, у свету.

Јелена Чалија