ИНТЕРВЈУ
„Не знам да ли има још нека православна црква где патријарх има тако мало власти, а да се при томе води тако острашћена расправа око његовог избора”, каже професор др Бошко Бојовић, историчар и социолог религије, професор на Универзитету друштвених наука у Паризу и научни саветник Балканолошког института Српске академије наука и уметности. Он наводи да у Српској православној цркви влада један епископални систем, што је добро, али не би требало ићи у крајност – да епископ представља неограничену власт без непосредне одговорности ни пред Богом, ни пред народом, сматра наш саговорник.

Непуних месец дана од јесење седнице Светог архијерејског сабора СПЦ, на којој је одлучено да је „за Цркву и народ од највеће важности да патријарх Павле остаје на трону поглавара”, страсти су се поново узбуркале објављивањем писма епископа захумско-херцеговачког Григорија у којем он износи оптужбе на рачун појединих архијереја и оштро говори о проблемима који, по његовом мишљењу, доводе Цркву „у ванредно стање”.

– Тешко да се највећи део питања из овог писма може оспорити. Не мора човек да се слаже с формулацијом, као и са сваком појединошћу, али, суштински, то су питања од горућег значаја за Цркву, па и за друштво. Мислим да су становништво ове земље и паства Српске православне цркве довољно зрели, довољно невоља претурили преко своје главе, да нису недорасли, као и да имају права и осећаја одговорности да се суоче с тим питањима – сматра наш саговорник.

Какво је поимање вере наших људи данас?

У Србији има око 95 одсто оних који се изјашњавају да припадају некој вероисповести, а свега око четири одсто иде редовно у цркву и примењује верске принципе у животу. У Француској, на пример, има 50 одсто католика (оних који се тако изјашњавају), од тога само половина каже да верује у бога, а свега око четири одсто, слично као у Србији, иде у цркву. Већина, дакле, припада цркви рођењем, крштењем, наслеђем, али не припада литургијској заједници. У свом писму владика Григорије је напоменуо да је код младих образованих људи већи проценат оних који не припадају само формално цркви, него који и свесно, по опредељењу, припадају црквеној заједници у литургијском смислу.

Какав је њихов положај у нашој цркви?

Младим људима и онима који учествују у црквеном животу не припада увек одговарајућа улога у цркви, односно литургијској заједници, из разних разлога, и то се може видети и у дијаспори и у земљи. Управо ти људи који учествују у литургијском животу нису заступљени, али јесу зато они који су друштвено релевантни, који су ту из других разлога, који формално припадају црквеној заједници, али који јој суштински не припадају. И тај раскорак све више се осећа код млађе генерације, која то доживљава као запостављеност. То је уосталом питање модернизације у цркви, па и у друштву. То значи да би у цркви требало дати више места цивилном друштву, да не зависи све од хијерархије и од формалне и стварне власти која је у цркви изузетно важна и мора се поштовати, али би истовремено и верницима, онима који су заиста учесници у црквеном животу, требало дати више места и другачију улогу него што је имају сада.

Шта је са оном „формалном” већином?

Црква се труди да их укључи у литургијску заједницу, али треба имати у виду да је она тешко пострадала у време Другог светског рата, као вероватно ниједна црквена заједница на тлу Европе. Изгубила је више од 500 свештеника, што од усташа, што од комуниста, а и после рата, за време комунизма, црква је такође тешко страдала. Ту, дакле, постоји једно објективно закашњење, а уз то не улаже се довољно у просвету као што је иначе случај у овој земљи. Српска просветане стоји добро у европским размерама, и тешко је очекивати, с обзиром на још присутне последице ближе и даље прошлости, да у том погледу црква буде испред државе.

Владика Григорије у писму помиње вернике заслепљене верским фанатизмом. Колико је то изражено у нашој цркви?

Вероватно се то односи на оне милитантне групе или слојеве који су се у последње време јављали поводом јавности доста познатог литургијског спора. У разговору се они жале да им се не пружају довољна објашњења о таквим питањима, да свештеници немају времена да им појасне шта се дешава у том спору. То су највећим делом добронамерни људи, али понекад острашћени, заслепљени, а тога има свуда.

Јелена Беоковић

-----------------------------------------------------------------

Министар вера треба да разговара са владикама     

„Наш министар вјера је са понеким од вас разговарао о овом питању... Предложио је да тај који ће да буде први има виталност и енергију, да буде млађи човјек који ће имати снаге да се са поменутим носи и многи су му то узели за зло...”, наводи у писму владика Григорија. У којој мери је оправдано да министар посећује владике уочи сабора и износи своје предлоге о поглавару Цркве?

Уз ограду да не верујем да су то били персонални предлози, не бих видео ништа необично у томе, јер се тако дешава готово у свим земљама. У Француској, која нема конкордат, бивши министар вера господин Лимузи говорио је о томе да је пракса у његовој земљи да се увек гледа, када се поставља нови епископ, да он не буде неко ко није прихватљив за државу, налази се нека заједничка мера. Зашто онда и овде не би министар вера, поготову министар који је професор универзитета и при томе професор Православног богословског факултета, који је прихваћен у цркви и њен члан, разговарао са архијерејима пре сабора. Али мимо тога постоје и други утицаји, о којима се најмање зна.