Прошле године смо установили кратак „новогодишњи интервју“ Политике Online са аутором чији су текстови били најчитанији и имали највише коментара посетилаца нашег сајта. После прошлогодишњег интервјуа са Мирославом Лазанским, који је и у 2009. остао један од најчитанијих аутора Политике, ове године глумица и књижевница Ева Рас, као ваш фаворит, одговара на наших десет питања.

Шта прво прочитате на политикином сајту?

- Као стари штребер, увек започињем од почетка, прво отворим насловну страну па онда се, као кобра на жабу, устремим на рубрику Култура, са надом да ћу је затећи умивену од политичке каљуге која је ушла у сваки сегмент живота и загађује нашу свакодневицу осујећујући чак и свете циљеве културе. Постоје признати и непризнати генији, мене више занимају они непризнати, њихова специфична тежина скоро увек превагне на тасу где је добро.

Колико времена дневно користите интернет и које сајтове осим нашег посећујете?

- Много времена проводим на разним сајтовима, добила сам чак и богату Самсунгову награду јер сам на сав глас говорила да је мој дом у мом компјутеру. Заиста, откада ме ничија љубав не греје, како би рекао Чехов, интернет је преузео примат у мом животу, помаже ми да ударце судбине ублажим, не могу, наравно, да их превазиђем али захваљујући интернету могу да радим као да је мој живот управо такав какав би требао да буде. На интернету време стаје, дан зачас прође кад се унесем у загонетна чуда света и уморим се па могу да једем и спавам и црпим енергију за нови дан. Обожавам да читам коментаре читалаца западне штампе, чини се да они могу, ама баш све да отрукују а надасве, из тих коментара се види да им не мањкају људска права, да немају комплексе ниже вредности, не осећају се кривим.

Пре неки дан сам се акала попуњавајући царинарске формуларе са принцем Владимиром Карађорђевићем који је донео хуманитарну помоћ а коју никако није могао да подигне и у једном часу је рекао како се осећа кривим. 'Мој принче,’ тешила сам га, 'да живите са нама овде увек бисте осећали неку кривицу, то је рецидив, остатак срећног доба комунизма.'

Ког политикиног колумнисту/новинара радо читате или цените? И због чега?

- Не бих да издвојим никога, све што се објави читам јер још увек за мене важи да ако имам ПОЛИТИКУ - жива сам! Читам много тога у нади да ћу наићи на круте, личне ставове аутора какве волим али они су склони да се приклоне важећим одредбама владајућих, политичких структура...

Шта мислите, која је тајна вашег успеха код наших читалаца?

- Чињеница је да сам се ове, 2009. године огласила на страницама ПОЛИТИКЕ свега седам пута а ипак су читаоци масовније посезали за мојим колумнама него за оним чланцима чији су се аутори много чешће од мене оглашавали. То је фасцинантно, рецимо седам пута петнаест хиљада људи је прочитао моје текстове. То је огромна цифра, више од сто хиљада људи и у просеку су остављали по 150 коментара!

То су веће цифре него за хит романе који воде на топ листама. Хвала мом уреднику, господину Банету Радивојши, који је имао разумевање за мој труд, моју жељу да будем мегафон, гласноговорник оних који узалуд покушавају да спрече фалсификовање историје, доказујући младима да се истина о комунистичкој диктатури не налази у сладуњавим причама остарелих Титових поданика, који тврде како је Србија била Елдорадо за време његове владавине само због тога што су они тада били млади. Знам да свако има право на своју срећу али нико нема право да ниподаштава туђе муке, утолико пре што су многи страдалници комунистичке диктатуре оставили своје кости у мучилиштима, скончали у мраку.

Веродостојна истина о тим временима не налази се ни у пожутелим новинама... Побогу, како би и могло кад су и новине они сами писали. Живели смо у диктатури, коју многи и данас снажно желе помоћу фалсификовања да прикажу као праву слободу са свим људским правима а полицијске архиве су и даље недоступне грађанима. Не знамо чак ни број жртава, да не говорим о томе да у европским државама већ одавно постоји Дан жртава комунизма док се код нас још премишља који би то могао да буде дан и зашто!?

Дигла сам глас против глорификовања диктатора, јер у историји цивилизације ниједна диктатура није била позитивна тако је узалудно доказивати да је Стаљинов комунизам био погубан а Титов насупрот томе бајан, утолико пре што је тамо изнедрио Сољжењицина и остале геније који су се супротстављали режиму а код нас је мук био комплетан, рекло би се да и данас траје, што свакако указује да је на овим просторима диктатура успоставила јачу контролу, што је разумљиво, обзиром на величину наше и Стаљинове земље.

Како и где се одмарате?

- Рано јутро и предвече по свим временским условима и кад само што секире не падају шипчим по обалама двеју река које протичу кроз Београд. Километрима пешачим по Ади Циганлији и Дунавском кеју јер обожавам да крај мене пролећу девојке на ролерима, и младићи на бициклимада слушам како баке васпитавају децу успут док их шетају.

Коју књигу/књиге препоручујете за читање...

- Увек и искључиво препоручујем Стари завет, то јест Библију, Петокњижје, ту можете да прочитате све што се човеку десило и може да му се деси на планети Земљи. Наравно, препоручујем и свој нови роман 'Девојка коју нису научили да каже не', као и мој роман о неписменој српској сељанци са Косова 'Кућа на продају'.

Колико је мени познато то је од ретких романа у нас који на романескни начин беседи о косовској трагедији Срба. Сви смо сведоци како рекламирају пелене за бебе, мада то и није много потребно јер бебе свакако мокре па мокре и потребне су им пелене, док без књига можемо сви а ипак их нико не рекламира па морам сама да их препоручим.

Филм(ови) који препоручујете за гледање...

То је филм 'Биће скоро пропаст света' Александра Саше Петровића који, својевремено, комунисти нису забранили али су се потрудили да га, ипак, претерано не приказују. По данашњем тренду неки веома угледни филмски аутори коригују своје ставове и сасвим озбиљно нас убеђују да су партизански филмови који су величали друга Тита били изванредни и чуде се себи да су некада о њима мислили негативно.

Дакле, данас је потребно поново погледати ремек-дело Саше Петровића јер је и он пао као жртва фалсификовања. Сећам се, прошле године је стигао млади докторант из далеког света и одушевљен филмом Саше Петровића 'Биће скоро пропаст света', чим је стигао пожелео да ме сретне јер у том филму играм божанствену улогу. Његова амбасада је уприличила наш сусрет и он је имао само речи дивљења а после годину дана док су га овде учили српском језику, убедили су га да је узео погрешну тезу да уместо Саше Петровића треба да велича творце партизанских филмова који су остали без Оскара на пример, искључиво због тога што су из комунистичке земље! Фалсификати опасно мењају и свет филмске уметности.

Којом темом бисте волели да се позабавите у својим текстовима или књизи, током 2010. и зашто?

- Што се књига тиче и даље ћу сведочити о времену у којем сам живела и живим. То сам и до сада чинила, без обзира што историчаре много не занимају живи сведоци Титове диктатуре, да не кажем народ, страдалници јер они више верују лажним печатима и бајкама с предомишљајем, тврдећи да се у науци понајмање може ослонити на казивање очевидаца јер су њихова сведочења сумњива, болећиво лична док су фалсификовани документи џелата веродостојнији јер су се својски трудили како би заварали трагове својих злочина. Живела историја која велича диктатуру и диктатора!

Шта вас је током 2009. највише разочарало а шта највише обрадовало?

- У септембру 2009. године могла сам да славим педесетогодишњицу мог уметничког рада, али нисам се показала довољно значајном и прослава је изостала. На моје молбе надлежнима још чекам одговор - да или не! Било је за очекивати да ће нека издавачка кућа штампати ако не сабрана а оно бар моја избарана дела јер су све моје књиге распродате, али ни тај издавач се није нашао, али зато је Зограф из Ниша штампао друго издање романа 'Девојка коју нису научили да каже не', тако да у продавницама има макар мог најновијег дела.

Синиша Павић ме је обрадовао до неба! Написао ми је улогу у серији ‘Бела лађа’, играм Шојићеву ташту, у ствари играм баку његовог копилчета младог Срећка Шојића, мајку Танкосаве Тасић јер је отац Срећко Шојић зао човек и није оженио мајку свога сина и зато му мрсим конце! Срећна сам што сам и ја постала део урнебесне комедије, фантастичне сатире овог времена. Снимили смо већ шест епизода, и Синиша Павић је тако ставио, као што и серији чини, и у мом случају све на своје место. Поново сам добила крила и могу само да кажем да ми се 2009. година на крају позлатила.

Ваша „новогодишња одлука“ за 2010 је....

- Донела сам одлуку да више не пишем колумне у ПОЛИТИЦИ. Морам да се повучем, и то баш сада када сам овенчана признањем како сам била најчитанија. Одлазим у овом звезданом тренутку, треба да препустим простор и битку онима који нису достигли моју популарност, утолико пре што смо сведоци да успех у овом часу светске монетарне кризе ништа не значи. Морам сама да одем.

Нећу да ризикујем да добијем ногу у задњицу првом приликом кад постанем вишак радне снаге. Довиђења, драги читаоци, у мојим романима!