Специјално за „Политику” од дописника Бете

Берлин, априла – Када су савезничке трупе у априлу и мају 1945. године стигле до концентрационих логора на територији Немачке затекли су не само брда лешева и изнурене живе логораше, већ, као у логору Берген-Белзен, и испражњене бараке. По наредби Хајнриха Химлера, „конструктора” геноцида над европским Јеврејима, логораши који су још могли да ходају стављени су на воз и кренули у бесциљну вожњу по земљи чији су највећи део заправо већ били заузели савезнички војници. У једном од тих возова који су кренули из Берген-Белзена био је и израелски новинар и публициста, рођен 1931. године у Призрену, Раул Тајтелбаум. Прошлог викенда је у близини Хановера присуствовао обележавању 65. годишњице ослобађања логора Берген-Белзен.

Од средине априла до почетка маја обележава се ослобађање и логора Заксенхаузен, Равензбрик, Бухенвалд, Нојенгаме, Флосенбург и Дахау. У њима није било гасних комора, од којих се при помену саме речи многима и после деценија јежи кожа. Али само у Берген-Белзену, који је појам нацистичке страхоте постао увелико захваљујући дневнику у њему заточене холандско-јеврејске девојчице Ане Франк, живот је изгубило преко 70.000 људи.

Знајући и да је ово једна од последњих „округлих” годишњица којој могу да присуствују бивши логораши, од којих је већина превалила осамдесету, немачка влада је у овогодишње церемоније уложила око 1,5 милиона евра. Њима присуствују савезни министри, председници влада савезних покрајина, у Дахау почетком маја иде шеф државе Хорст Келер.

„Наша прича је испричана, шта се нама догодило, шта је нама нацизам учинио то се добро зна, то је један од најистраженијих делова људске историје уопште”, каже нам у разговору током боравка у Берген-Белзену покрај Хановера Раул Тајтелбаум. Оно што га занима јесте одговор на питање како је било могуће да се таква диктатура угнезди у срцу Европе, у 20. столећу.

„Свака генерација даје на то неки свој одговор. Најважније је да процес тражења одговора треба да буде настављен. Ако престане, било где, био би то знак да је та земља, тај народ, та цивилизација дошла у кризу”, наводи Тајтелбаум, који деценијама одржава контакте са пријатељима из детињства проведеног у Призрену и гимназијског школовања после рата у Београду.

На манифестацији у Берген-Белзену, од којег су остали само делови темеља, пошто су га савезници запалили у страху од ширења тифуса и других зараза, председник организације бивших логораша Сем Блох је рекао да „поуке из холокауста не смеју да постану пуке фусноте историје” јер „заборав није само издаја прошлости, већ и садашњости и будућности”. Једна од тема која се стално изнова појављује у разговорима преживелих из Берген-Белзена јесте, поред опасности од неонацизма, и ревизија историје и извитоперивање историјске слике борбе против нацизма и фашизма.

Раул Тајтелбаум нам каже да је управо окончао рад на књизи о учешћу југословенских Јевреја у партизанском покрету, да њоме жели да „одужи дуг према средини у којој је одрастао”, али и још нешто.

„Мене изненађује историјска ревизија периода Другог светског рата које има у разним деловима бивше Југославије. Тито не може да се упореди са Дражом Михаиловићем или Костом Пећанцем, да не говорим о Павелићу. Критичка анализа сопствене историје је зрелост једног народа, али оно што се догађа није критичка анализа, већ обртање чињеница на главу. Можда сам субјективан, али антифашистичка борба је један од најсветлијих делова историје југословенских народа, и српског, и хрватског, и македонског, и словеначког и тако даље”, каже Тајтелбаум.

На изложби уметничких дела преживелих логораша која је средином априла отворена у спомен-обележју холокауста Јад Вашем у Израелу изложена је и слика Раула Тајтелбаума, рођеног Призренца, ученика Прве мушке гимназије у Београду, бившег логораша и дугогодишњег сарадника југословенских медија („Политика”, „Борба”, „Време”) који је каријеру завршио као угледни новинар и дописник листа „Једиот ахронот” из Немачке. Кључни део слике је комадић хлеба – дневна порција коју је добијао у Берген-Белзену.

Снежана Богавац