Svako ko odluči da potpiše donorsku karticu i na taj način da pristanak da u slučaju moždane smrti njegovi organi mogu da se koriste u transplantacijama nije sasvim siguran da će njegova volja biti sprovedena u delo. Naime, prema propisima, o tome odlučuju članovi donorove porodice, koji mogu da ne daju pristanak da se njegovi organi uzmu.

Prema rečima Zorice Pavlović, pomoćnice ministra zdravlja, članovi porodice odlučuju da li će organi potencijalnog davaoca, koji se potpisivanjem donorske kartice već nalazi u registru davalaca, biti korišćeni, jer moraju da kažu lekarima da li je ta osoba možda promenila svoju volju od trenutka potpisivanja kartice do časa kad je doživela moždanu smrt.

– Takva procedura postoji gotovo u svim zemljama u svetu. Preporuka Evropske unije i Konvencije o ljudskim pravima govori da je važno konsultovati članove porodice, jer neko ko je ranije potpisao karticu mogao je u poslednjim danima života da promeni odluku. Njegova volja jeste zapisana, ali, možda je promenio stav prema veri, pa odjednom nije saglasan sa tim da njegovi organi u slučaju moždane smrti mogu biti uzeti i to je usmeno rekao porodici – istakla je Pavlovićeva.

Formiranjem Uprave za biomedicinu biće omogućeno da svaki građanin čak i u testamentu može da napiše: „ja zaveštavam organe”, a donorska kartica moći će da se dobije i u samoj Upravi.

Davanje pismenog pristanka moći će da se obavi i kod izabranog lekara, ali i u filijalama Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje.

– Svi podaci će biti prosleđeni Upravi za biomedicinu, gde će se nalaziti baza podataka. Ali, na licu mesta će se procenjivati zdravstveno stanje osobe čiji organi treba da se uzmu, odnosno da li je zdrava. U Engleskoj donori imaju obavezu da se jednom, dvaput godišnje jave na lekarski pregled. Ali, to je veoma skup sistem, koji ometa donore da izostaju sa posla da bi bili na pregledima. Zato u mnogim zemljama ovaj sistem nije prihvatljiv – dodala je Pavlovićeva.

Pukovnik profesor doktor Zoran Kovačević, načelnik Klinike za nefrologiju Vojnomedicinske akademije, kaže da u svetu postoje dva modela po kojima građani mogu da se odluče da li će da dopuste da se njihovi organi iskoriste u slučaju moždane smrti. Jedan je model sa donorskim karticama, koji postoji i kod nas, a drugi je mogućnost izjašnjavanja građana da li to žele ili ne, a ako se ne odazovu na vreme – smatra se da su dali prećutnu saglasnost.

Naš sagovornik smatra da je najvažnije razbiti zablude građana u vezi sa zaveštanjem organa, i objasniti da je 20 puta veća šansa da oni nekome zatrebaju – nego da ih daju. Dr Kovačević naglašava da je moždana smrt bespovratno stanje, da pacijent neće da se probudi ako upadne u takvo stanje i da je pitanje sata kada će prestati da mu radi srce.

– Ljudi razmišljaju da li tu dolazi do korupcije i da će, možda, neki prijatelj lekara da dobije organ pre nego neko kome je potrebniji. To nije tačno, jer kod davaoca i primaoca mora da postoji podudarnost, odnosno da odgovara imunološki profil. Ljudi koji dobijaju organe nisu bogataši, kako pojedinci misle, već obični građani. Primer je nedavno obavljena transplantacija kod nepismene Romkinje iz Pančeva i izbeglice iz Hrvatske – rekao je dr Kovačević.

Naš sagovornik naglašava da onaj ko želi da dobije donorsku karticu na VMA treba da se javi njihovoj ustanovi i ostavi podatke da bi mu na kućnu adresu stigla prijava koju popunjava. Ali, uz to mora da nađe prijatelja, rođaka, komšiju za svedoka koji će da potvrdi svojim potpisom da on to želi, jer se ovaj čin smatra oporukom budućeg donora.

Da bi se projekat transplantacije nesmetano odvijao, neophodno je da u Srbiji organe zavešta između dva i tri miliona građana, jer će tada biti realno moguće obaviti od 300 do 400 presađivanja bubrega, oko 50 transplantacija jetre, 20 operacija srca.A kod nas donorske kartice trenutno ima tek oko 30.000 građana.