Свако ко одлучи да потпише донорску картицу и на тај начин да пристанак да у случају мождане смрти његови органи могу да се користе у трансплантацијама није сасвим сигуран да ће његова воља бити спроведена у дело. Наиме, према прописима, о томе одлучују чланови донорове породице, који могу да не дају пристанак да се његови органи узму.

Према речима Зорице Павловић, помоћнице министра здравља, чланови породице одлучују да ли ће органи потенцијалног даваоца, који се потписивањем донорске картице већ налази у регистру давалаца, бити коришћени, јер морају да кажу лекарима да ли је та особа можда променила своју вољу од тренутка потписивања картице до часа кад је доживела мождану смрт.

– Таква процедура постоји готово у свим земљама у свету. Препорука Европске уније и Конвенције о људским правима говори да је важно консултовати чланове породице, јер неко ко је раније потписао картицу могао је у последњим данима живота да промени одлуку. Његова воља јесте записана, али, можда је променио став према вери, па одједном није сагласан са тим да његови органи у случају мождане смрти могу бити узети и то је усмено рекао породици – истакла је Павловићева.

Формирањем Управе за биомедицину биће омогућено да сваки грађанин чак и у тестаменту може да напише: „ја завештавам органе”, а донорска картица моћи ће да се добије и у самој Управи.

Давање писменог пристанка моћи ће да се обави и код изабраног лекара, али и у филијалама Републичког завода за здравствено осигурање.

– Сви подаци ће бити прослеђени Управи за биомедицину, где ће се налазити база података. Али, на лицу места ће се процењивати здравствено стање особе чији органи треба да се узму, односно да ли је здрава. У Енглеској донори имају обавезу да се једном, двапут годишње јаве на лекарски преглед. Али, то је веома скуп систем, који омета доноре да изостају са посла да би били на прегледима. Зато у многим земљама овај систем није прихватљив – додала је Павловићева.

Пуковник професор доктор Зоран Ковачевић, начелник Клинике за нефрологију Војномедицинске академије, каже да у свету постоје два модела по којима грађани могу да се одлуче да ли ће да допусте да се њихови органи искористе у случају мождане смрти. Један је модел са донорским картицама, који постоји и код нас, а други је могућност изјашњавања грађана да ли то желе или не, а ако се не одазову на време – сматра се да су дали прећутну сагласност.

Наш саговорник сматра да је најважније разбити заблуде грађана у вези са завештањем органа, и објаснити да је 20 пута већа шанса да они некоме затребају – него да их дају. Др Ковачевић наглашава да је мождана смрт бесповратно стање, да пацијент неће да се пробуди ако упадне у такво стање и да је питање сата када ће престати да му ради срце.

– Људи размишљају да ли ту долази до корупције и да ће, можда, неки пријатељ лекара да добије орган пре него неко коме је потребнији. То није тачно, јер код даваоца и примаоца мора да постоји подударност, односно да одговара имунолошки профил. Људи који добијају органе нису богаташи, како појединци мисле, већ обични грађани. Пример је недавно обављена трансплантација код неписмене Ромкиње из Панчева и избеглице из Хрватске – рекао је др Ковачевић.

Наш саговорник наглашава да онај ко жели да добије донорску картицу на ВМА треба да се јави њиховој установи и остави податке да би му на кућну адресу стигла пријава коју попуњава. Али, уз то мора да нађе пријатеља, рођака, комшију за сведока који ће да потврди својим потписом да он то жели, јер се овај чин сматра опоруком будућег донора.

Да би се пројекат трансплантације несметано одвијао, неопходно је да у Србији органе завешта између два и три милиона грађана, јер ће тада бити реално могуће обавити од 300 до 400 пресађивања бубрега, око 50 трансплантација јетре, 20 операција срца.А код нас донорске картице тренутно има тек око 30.000 грађана.