Питање да ли уписати државни или приватни факултет ових дана актуелно је у многим домовима. Неки су конкурисали на више места, распитујући се код родбине, пријатеља, претражујући сајтове... И мишљења послодаваца су подељена. У појединим огласима јасно је назначено да се тражи диплома државног факултета, у страним фирмама кажу да кандидати који долазе са приватних факултета поседују савременија знања и да неког продаје рад, а не диплома, а бруцоши се на крају ипак одлучују на основу дебљине новчаника својих родитеља. Јер пут од индекса до дипломе на приватним факултетима почиње, а често се и завршава код – школарине.

И док је на државним факултетима највиша школарина за једну годину студија на архитектури – 240.000 динара, а плаћање уџбеника, пријава, уверења и диплома није урачунато у цену студија, на већини приватних високошколских установа обрнута је ситуација. Како смо успели да утврдимо у нашој мини-анкети, највиша приватна школарина је на уметничким одсецима и иде и до 6.000 евра.

На Рачунарском факултету студентима тврде да нема скривених трошкова и да цена школарине укључује апсолутно све – наставу, индивидуалне консултације, полагање испита, комплетну литературу, софтверске лиценце, неограничени приступ Интернету, потврде, обрасце, уверења, дипломе... За студијске програме „рачунарске науке” и „рачунарске мреже и комуникације”, годишња школарина је 2.700 евра, а за информационе технологије цена индекса је 1.800 евра.

На Мегатренд универзитету примењених наука, који постоји већ 20 година и на којем индекс има 26.000 активних студената, а међу њима и Јелена Јанковић, Новак Ђоковић и Марија Шерифовић, тврде да посао после дипломе није никакав проблем и да послодавци више не гледају да ли је диплома са државног или приватног факултета, већ каква знања и умећа поседује кандидат.

– Школарину нисмо мењали годинама: она износи 1.490 евра за једну годину студија и може да се плати у 10 месечних рата. У ту цену је укључена и комплетна уџбеничка литература, коју студенти добијају на компакт диску, а уколико неко жели да купи књигу у тврдом повезу, цене су заиста симболичне, јер их ми сами производимо и штампамо – објашњава за наш лист ректор овог приватног универзитета професор др Мића Јовановић.

На питање да ли се плаћају уверења, пријаве и потврде, ректор одговара потврдно, али додаје да су и ту цене симболичне. И овде је пријављивање будућих бруцоша завршено. Др Јовановић каже да је интересовање веће за 15 одсто у односу на лане, да је најатрактивнији Факултет за културу и медије и да ће квоте бити попуњене на свих 16 институција овог универзитета који је добио „зелено светло“ за рад.

На наш коментар да на сајту Комисије за акредитацију још стоје подаци о акту упозорења за поједине факултете у саставу Мегатренда, ректор одговара да је најмањи проблем то што не ажурирају сајт.

– Комисија се нередовно састаје па смо за неке одлуке чекали и по неколико месеци. Дакле, треба јасно рећи и студентима и њиховим родитељима да то што су информације застареле и замагљене нема везе ни са приватним ни са државним факултетима, већ Комисијом за акредитацију чији је председник у оставци – тврди др Јовановић.

На Академији лепих уметности (АЛУ) упис је у току, а студенти ће годину дана школовања, у зависности од врста студија, плаћати од 2.000 до 6.000 евра. Најјефтиније су студије новинарства и менаџмента у уметности, а највише пара ће морати да издвоје они које се одлуче за клавир, соло певање, хармонику, удараљке и гудачке, дувачке и жичане инструменте. Студенти морају да плате 40 одсто од школарине како би добили индекс, а остатак се плаћа на шест рата.

– Готово да нема зараде по студенту, школарине су мање од економске цене. На пример, минимална цена би требало да буде 8.500 евра, па морам да тражим начине уштеде. Сваком нашем студенту доступна је калкулација трошкова и ми је дајемо на захтев, то је, између осталог, и наша законска обавеза. Тачно се зна колико један предмет кошта, колика је плата професора, колико се хонорарац плаћа по часу, колико кошта закупнина простора... То је лако израчунати – објашњава декан АЛУ професор Миливоје Тодорић.

Он додаје да овде готово и нема колективне наставе, да су групе мале, да „ако желиш квалитет мораш и неког студента да обориш”, па се догађа на вишим годинама да има више професора него студената. Потрошни материјал је о трошку студената, а део обезбеђује факултет (инструменте, реквизите...). Академија је у поступку акредитације, каже декан, поднет је и захтев за интегрисани универзитет после девет година чекања и тај процес ће, каже, сигурно трајати до краја календарске године „с обзиром на то како ради Комисија за акредитацију”.

Они који се одлуче за индекс једног од факултета Универзитета Сингидунум, за годину дана школовање мораће да издвоје од 1.200 до 2.900 евра. Постоји могућност плаћања у више рата и коришћења студентских кредита. Универзитет обезбеђује стипендије за најбоље студенте, а у посебним случајевима смањује цену школарине.

На наше питање да ли имају неке податке о пролазности њихових диплома на тржишту рада, професор др Милован Станишић, који је управо поново изабран за ректора, одговара да је на универзитету око 2.000 дипломираних и да је више од 70 одсто запослено.

– То сматрамо великим успехом, као и задовољство послодаваца њиховим знањима и способностима. Посебан допринос универзитету даје Центар за развој каријере који обучава младе људе вештини представљања, сналажења и понашања, које ће им омогућити лакше запошљавање, сналажење у радној средини и напредовање у послу – каже ректор Станишић.

А да послодавци све мање гледају диплому, а више шта је то што људи знају и умеју, потврђује и Драган Ђукић, директор сектора за посредовање у запошљавању и планирању каријере Националне службе за запошљавање. Он каже да је то тренд у свету и код нас и додаје:

„Диплома ће све више бити улазница за утакмицу, а да ли ћете ви дати гол или добити црвени картон у петом минуту – то зависи од вас”.

Сандра Гуцијан