Šta državni vrh zemlje treba da uradi da bi Srbija postigla uspeh u novoj ekonomskoj realnosti koja će nastati posle globalne krize?

Odgovore na ovo pitanje s predlogom mera predsedniku države Borisu Tadiću, premijeru Mirku Cvetkoviću i predsedniku Saveta NBS Dejanu Šoškiću poslali su 9. juna Branislav Grujić, predsednik Srpskog poslovnog kluba „Privrednik”, Toplica Spasojević, predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije i Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije.

Predlozi sadrže dve grupe mera: ofanzivne strategijske i defanzivne taktičke mere.

U pismu u koje je „Politika” imala uvid se konstatuje da je „u dosadašnjoj borbi sa krizom vlada uspela da napravi preokret, ali da stopa rasta bruto domaćeg proizvoda od 1,5 odsto za 2010. nije dovoljna da se nadoknadi pad od četiri odsto bruto g proizvoda u 2009. ”.

Grujić, Spasojević i Đuričin, konstatuju da „ostaje pitanje kada će Srbija da uspostavi privredni model koji će nadoknaditi gubitak trećine BDP-a i tri petine industrijske proizvodnje tokom tranzicione depresije” i pitaju se „kada će da krene putem održivog razvoja i dostizanja EU zahvaljujući propulzivnom privrednom ambijentu i reindustrijalizaciji”.

OFANZIVNE STRATEGIJSKE MERE

A –razvoj novog privrednog modela sa proinvesticionom logikom

 – nova institucionalna infrastruktura potpuno kompatibilna sa regulatornim okvirom i institucijama sistema EU

Energizovanje investicija treba da obuhvati tri paralelna koloseka:

1. investicije u infrastrukturu

2. investicije u mrežne tehnologije (energetiku i telekomunikacije)

3. investicije u prehrambenu industriju i selektivne delove poljoprivrede

B – novi monetarni model

Srce nove srpske privrede treba da čini monetarni model čiji je zadatak da ispuni tri cilja:

a) stabilnost cena,

b) stabilnost deviznog kursa

c) smanjenje nezaposlenosti.

Funkcionisanje novog monetarnog modela zahteva bolju koordinaciju NBS i vlade naročito u delu poreske politike.

DEFANZIVNE TAKTIČKE MERE

1. Centar za regrutovanje i trening eksperata iz oblasti projektnog upravljanja

2. Program privlačenja međunarodnih kompanija da svoja sedišta lociraju u gradove Srbije (na primer, u Beograd i Novi Sad)

3. Završetak „giljotine propisa”, primena mera Saveta za konkurentnost i primena predloga Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) u vezi sa energizovanjem lokalnog ekonomskog razvoja.

Čelni ljudi Poslovnog kluba „Privrednik”, Udruženja korporativnih direktora i Saveza ekonomista Srbije smatraju da pismo, bez obzira kako će odgovorni i javnost reagovati na ove predloge, doživljavaju kao svoju društvenu.

„Jedno je sigurno, pored ekspertske elite u državnoj administraciji i javnom sektoru kao i preduzetničke elite u privredi i nauci, za izlazak iz krize je potrebna i politička elita koja razume trendove, ima jasnu viziju izlaska iz krize i koristi sve raspoložive potencijale za te svrhe delujući kao katalizator korisnih i održivih promena”, kaže se u pismu upućenom Borisu Tadiću, Mirku Cvetkoviću i Dejanu Šoškiću.

-------------------------------------------------------

Za ekonomiste i privrednike u Srbiji danas je osnovno pitanje da li vlada i Narodna banka razumeju ključne rizike koje nosi ekonomska kriza, odnosno, kako vide, razmišljaju i deluju u formulisanju izvodljive izlazne strategije, odnosno pokretanja određenih inicijativa koje pored anuliranja negativnih efekata krize omogućavaju i održiv razvoj.

Dobro je što je Srbija, prema zvaničnoj statistici, izašla iz recesije, ali ta ohrabrujuća činjenica otvara dva pitanja: da li je izlazak iz recesije trajan i da li su preduzete inicijative vlade i NBS za prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize takve da obezbeđuju održiv razvoj?

Ova pitanja postavljaju Branislav Grujić, predsednik Srpskog poslovnog kluba „Privrednik”, Toplica Spasojević, predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije i Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije u pismu koje su sa predlogom mera za prevazilaženje negativnih posledica ekonomske krize i postizanje uspeha u novoj ekonomskoj realnosti uputili 9. juna predsedniku države Borisu Tadiću, premijeru Mirku Cvetkoviću i predsedniku Saveta NBS (i verovatnom guverneru) Dejanu Šoškiću.

– Glavni igrač u novom modelu ponašanja je država. Uspeh novog modela zavisi, pre svega, od njenog kapaciteta da sagleda prirodu i efekte novih trendova razvoja kao i od veštine izbora i primene izvodljive strategije izlaska iz krize primerene specifičnostima konkretne privrede. Ciljevi strategije izlaska iz krize su vezani ne samo za eliminaciju uzroka krize, već i za održivost novih rešenja. Danas je održivost osnovni mega trend – konstatuju Grujić, Spasojević i Đuričin i zatim ocenjuju da „u uslovima ekonomske krize samo rast privredne aktivnosti dovodi do boljitka za sve interesne grupe. Redistribucija je politički zavodljiva tema ali nije održiva pošto dovodi do igre sa negativnom sumom za sve interesne grupe. Zato je primarna uloga države u ekonomskoj krizi da mobiliše ceo poslovni sistem na rast privrednih aktivnosti”.

Branislav Grujić, Toplica Spasojević, Dragan Đuričin

Predsedniku države, premijeru i budućem guverneru NBS sugeriše se da država identifikuje oslonce za sprovođenje nove strategije. Po tom predlogu jedan oslonac su „arhitekte sistema, odnosno, ekspertska elita u državnoj administraciji i javnom sektoru pošto u uslovima krize ’vidljiva ruka’ države treba da koriguje negativne efekte ’nevidljive ruke tržišta’ kroz novu regulativu i ekonomske politike koje dovode do proinvesticione orijentacije. Drugi oslonac je, smatraju autori pisma, privredna i naučna elita. A zatim naglašavaju:

– Za ekonomiste i privrednike u Srbiji postoje dva ključna problema. Prvi je privredni model i u okviru njega posebno monetarni model. Drugi je efikasnost države, odnosno javni sektor i budžetska disciplina.

Privredni model u periodu tranzicije je bio pristrastan prema finansijskom sektoru i uslugama, pa je tako došlo do zanemarivanja realnog sektora, pre svega grana razmenljivih (ili izvoznih) proizvoda ali i strategijskih sektora, posebno mrežnih tehnologija (energetike, pre svega). Ovaj model je neodrživ zbog ugrožava spoljnu likvidnost zemlje i jer se deficiti kontinuirano kreditiraju i/ili prebacuju sa jedne na druge generacije.

Zato se konstatuje da održivi razvoj Srbije isključivo zavisi od reindustrijalizacije, a za njeno pokretanje predlažu se tri paralelne investicione putanje. Prva putanja su investicije u strategijske grane (energetika i telekomunikacije, pre svega) čiji dominantni oblik prikupljanja sredstava treba da bude dokapitalizacija državnih preduzeća sa strateškim partnerima iz Kine, Rusije, Norveške, Kuvajta... Drugi paralelni put investiranja treba da budu investicije u prehrambenu industriju i selektivne delove poljoprivrede koje će se finansirati iz privatnih izvora ili kroz projekte partnerstva javnog i privatnog vlasništva. A treći paralelni put investicija treba da budu investicije u infrastrukturu – putevi, luke, kanali za navodnjavanje, mostovi, železničke pruge... koje će se finansirati kroz koncesije, kredite i partnerstvo javnog i privatnog vlasništva.

– Država ne treba da pomaže razvoj investicionog apetita privatnog sektora posebnim programima – predlaže se u pismu predsedniku države, premijeru i budućem guverner.

Iako se to posebno ne naglašava, ali predsedniku Saveta Narodne banke Srbije i verovatnom guverneru centralne banke Dejanu Šoškiću namenjen je predlog mera u monetarnoj politici. Autori pisma konstatuju da je suština aktuelnog monetarnog modela da je osnovni i jedini cilj monetarne politike makroekonomska stabilnost, odnosno stabilnost cena (jednocifrena inflacija). Taj monetarni model doveo je dotle, kažu Grujić, Spasojević i Đuričin da je profitabilnost banaka značajno veća od profitabilnosti realnog sektora, da postoje značajni troškovi odbrane kursa koji se manifestuju gubicima NBS i da gubici i rizik bankrotstva u realnom sektoru rastu.

– Srbiji je u periodu krize a i posle nje, zbog imperativa održivosti privrednog razvoja, potreban monetarni model koji, pored stabilnost cena i deviznog kursa „brine” i o smanjenje nezaposlenosti kroz rast nivoa ekonomske stabilnosti. Prirodno je da je Međunarodni monetarni fond, kao glavni poverilac, zainteresovan za stabilnost cena i adekvatne uslove poslovanja u finansijskom sektoru. Ali je, takođe, prirodno da o ceni kapitala kao bitnom trošku poslovanja treba da vodi računa Vlada radi konkurentnosti realnog sektora i spoljne likvidnosti države. Takođe, vlada mora da vodi računa o finansiranju investicija koje utiču na rast zaposlenosti i time rast ponude dinara – kaže se u pismu.

Čelni ljudi „Privrednika”, Udruženja korporativnih direktora i Saveza ekonomista traže od državnih funkcionera efikasniju državu.

– Regulatorni rizik postaje nova realnost u Srbiji, uvode se takse na korišćenje vode, na zemljište... Uprkos deklarativnim stavovima o fiskalnoj relaksaciji, realno postoji fiskalna ekspanzija. U tome su naročito aktivni organi lokalne samouprave pošto najavljena „giljotina propisa“ nije sprovedena. Diskrecija lokalnih organa vlasti u propisivanju različitih poreskih opterećenja dovedena je do apsurdno visokog nivoa. Na taj način su, na primer, stranci koji rade u Srbiji destimulisani da ulažu u nekretnine. Izgradnja konceptualne infrastrukture, zakona i institucija, mora imati „nultu toleranciju” u pogledu kompatibilnosti sa odgovarajućim regulatornim okvirom i konkretnim rešenjima u Evropskoj uniji.

Poresko zakonodavstvo i poreska disciplina, upravljanje budžetom i monetarna politika koje su u skladu sa praksom EU su za poslovni sistem Srbije prihvatljive reformske mete. Za strane i domaće investitore, međutim, nisu prihvatljiva rešenja koja dovode do opterećenja sa retroaktivnim dejstvom, koja su neeksplicitnog karaktera, selektivne primenljivosti, koja dovode do bitne promene uslova privređivanja ili su u neskladu sa opštim ekonomskim trendovima. Uspeh antirecesione politike se meri, ne samo privlačenjem novih investitora, već i održavanjem postojećih – sugerišu u pismu Branislav Grujić, Toplica Spasojević i Dragan Đuričin najvišim državnim rukovodiocima.

Miša Brkić