Шта државни врх земље треба да уради да би Србија постигла успех у новој економској реалности која ће настати после глобалне кризе?

Одговоре на ово питање с предлогом мера председнику државе Борису Тадићу, премијеру Мирку Цветковићу и председнику Савета НБС Дејану Шошкићу послали су 9. јуна Бранислав Грујић, председник Српског пословног клуба „Привредник”, Топлица Спасојевић, председник Удружења корпоративних директора Србије и Драган Ђуричин, председник Савеза економиста Србије.

Предлози садрже две групе мера: офанзивне стратегијске и дефанзивне тактичке мере.

У писму у које је „Политика” имала увид се констатује да је „у досадашњој борби са кризом влада успела да направи преокрет, али да стопа раста бруто домаћег производа од 1,5 одсто за 2010. није довољна да се надокнади пад од четири одсто бруто г производа у 2009. ”.

Грујић, Спасојевић и Ђуричин, констатују да „остаје питање када ће Србија да успостави привредни модел који ће надокнадити губитак трећине БДП-а и три петине индустријске производње током транзиционе депресије” и питају се „када ће да крене путем одрживог развоја и достизања ЕУ захваљујући пропулзивном привредном амбијенту и реиндустријализацији”.

ОФАНЗИВНЕ СТРАТЕГИЈСКЕ МЕРЕ

А –развој новог привредног модела са проинвестиционом логиком

 – нова институционална инфраструктура потпуно компатибилна са регулаторним оквиром и институцијама система ЕУ

Енергизовање инвестиција треба да обухвати три паралелна колосека:

1. инвестиције у инфраструктуру

2. инвестиције у мрежне технологије (енергетику и телекомуникације)

3. инвестиције у прехрамбену индустрију и селективне делове пољопривреде

Б – нови монетарни модел

Срце нове српске привреде треба да чини монетарни модел чији је задатак да испуни три циља:

а) стабилност цена,

б) стабилност девизног курса

ц) смањење незапослености.

Функционисање новог монетарног модела захтева бољу координацију НБС и владе нарочито у делу пореске политике.

ДЕФАНЗИВНЕ ТАКТИЧКЕ МЕРЕ

1. Центар за регрутовање и тренинг експерата из области пројектног управљања

2. Програм привлачења међународних компанија да своја седишта лоцирају у градове Србије (на пример, у Београд и Нови Сад)

3. Завршетак „гиљотине прописа”, примена мера Савета за конкурентност и примена предлога Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД) у вези са енергизовањем локалног економског развоја.

Челни људи Пословног клуба „Привредник”, Удружења корпоративних директора и Савеза економиста Србије сматрају да писмо, без обзира како ће одговорни и јавност реаговати на ове предлоге, доживљавају као своју друштвену.

„Једно је сигурно, поред експертске елите у државној администрацији и јавном сектору као и предузетничке елите у привреди и науци, за излазак из кризе је потребна и политичка елита која разуме трендове, има јасну визију изласка из кризе и користи све расположиве потенцијале за те сврхе делујући као катализатор корисних и одрживих промена”, каже се у писму упућеном Борису Тадићу, Мирку Цветковићу и Дејану Шошкићу.

-------------------------------------------------------

За економисте и привреднике у Србији данас је основно питање да ли влада и Народна банка разумеју кључне ризике које носи економска криза, односно, како виде, размишљају и делују у формулисању изводљиве излазне стратегије, односно покретања одређених иницијатива које поред анулирања негативних ефеката кризе омогућавају и одржив развој.

Добро је што је Србија, према званичној статистици, изашла из рецесије, али та охрабрујућа чињеница отвара два питања: да ли је излазак из рецесије трајан и да ли су предузете иницијативе владе и НБС за превазилажење негативних ефеката економске кризе такве да обезбеђују одржив развој?

Ова питања постављају Бранислав Грујић, председник Српског пословног клуба „Привредник”, Топлица Спасојевић, председник Удружења корпоративних директора Србије и Драган Ђуричин, председник Савеза економиста Србије у писму које су са предлогом мера за превазилажење негативних последица економске кризе и постизање успеха у новој економској реалности упутили 9. јуна председнику државе Борису Тадићу, премијеру Мирку Цветковићу и председнику Савета НБС (и вероватном гувернеру) Дејану Шошкићу.

– Главни играч у новом моделу понашања је држава. Успех новог модела зависи, пре свега, од њеног капацитета да сагледа природу и ефекте нових трендова развоја као и од вештине избора и примене изводљиве стратегије изласка из кризе примерене специфичностима конкретне привреде. Циљеви стратегије изласка из кризе су везани не само за елиминацију узрока кризе, већ и за одрживост нових решења. Данас је одрживост основни мега тренд – констатују Грујић, Спасојевић и Ђуричин и затим оцењују да „у условима економске кризе само раст привредне активности доводи до бољитка за све интересне групе. Редистрибуција је политички заводљива тема али није одржива пошто доводи до игре са негативном сумом за све интересне групе. Зато је примарна улога државе у економској кризи да мобилише цео пословни систем на раст привредних активности”.

Бранислав Грујић, Топлица Спасојевић, Драган Ђуричин

Председнику државе, премијеру и будућем гувернеру НБС сугерише се да држава идентификује ослонце за спровођење нове стратегије. По том предлогу један ослонац су „архитекте система, односно, експертска елита у државној администрацији и јавном сектору пошто у условима кризе ’видљива рука’ државе треба да коригује негативне ефекте ’невидљиве руке тржишта’ кроз нову регулативу и економске политике које доводе до проинвестиционе оријентације. Други ослонац је, сматрају аутори писма, привредна и научна елита. А затим наглашавају:

– За економисте и привреднике у Србији постоје два кључна проблема. Први је привредни модел и у оквиру њега посебно монетарни модел. Други је ефикасност државе, односно јавни сектор и буџетска дисциплина.

Привредни модел у периоду транзиције је био пристрастан према финансијском сектору и услугама, па је тако дошло до занемаривања реалног сектора, пре свега грана разменљивих (или извозних) производа али и стратегијских сектора, посебно мрежних технологија (енергетике, пре свега). Овај модел је неодржив због угрожава спољну ликвидност земље и јер се дефицити континуирано кредитирају и/или пребацују са једне на друге генерације.

Зато се констатује да одрживи развој Србије искључиво зависи од реиндустријализације, а за њено покретање предлажу се три паралелне инвестиционе путање. Прва путања су инвестиције у стратегијске гране (енергетика и телекомуникације, пре свега) чији доминантни облик прикупљања средстава треба да буде докапитализација државних предузећа са стратешким партнерима из Кине, Русије, Норвешке, Кувајта... Други паралелни пут инвестирања треба да буду инвестиције у прехрамбену индустрију и селективне делове пољопривреде које ће се финансирати из приватних извора или кроз пројекте партнерства јавног и приватног власништва. А трећи паралелни пут инвестиција треба да буду инвестиције у инфраструктуру – путеви, луке, канали за наводњавање, мостови, железничке пруге... које ће се финансирати кроз концесије, кредите и партнерство јавног и приватног власништва.

– Држава не треба да помаже развој инвестиционог апетита приватног сектора посебним програмима – предлаже се у писму председнику државе, премијеру и будућем гувернер.

Иако се то посебно не наглашава, али председнику Савета Народне банке Србије и вероватном гувернеру централне банке Дејану Шошкићу намењен је предлог мера у монетарној политици. Аутори писма констатују да је суштина актуелног монетарног модела да је основни и једини циљ монетарне политике макроекономска стабилност, односно стабилност цена (једноцифрена инфлација). Тај монетарни модел довео је дотле, кажу Грујић, Спасојевић и Ђуричин да је профитабилност банака значајно већа од профитабилности реалног сектора, да постоје значајни трошкови одбране курса који се манифестују губицима НБС и да губици и ризик банкротства у реалном сектору расту.

– Србији је у периоду кризе а и после ње, због императива одрживости привредног развоја, потребан монетарни модел који, поред стабилност цена и девизног курса „брине” и о смањење незапослености кроз раст нивоа економске стабилности. Природно је да је Међународни монетарни фонд, као главни поверилац, заинтересован за стабилност цена и адекватне услове пословања у финансијском сектору. Али је, такође, природно да о цени капитала као битном трошку пословања треба да води рачуна Влада ради конкурентности реалног сектора и спољне ликвидности државе. Такође, влада мора да води рачуна о финансирању инвестиција које утичу на раст запослености и тиме раст понуде динара – каже се у писму.

Челни људи „Привредника”, Удружења корпоративних директора и Савеза економиста траже од државних функционера ефикаснију државу.

– Регулаторни ризик постаје нова реалност у Србији, уводе се таксе на коришћење воде, на земљиште... Упркос декларативним ставовима о фискалној релаксацији, реално постоји фискална експанзија. У томе су нарочито активни органи локалне самоуправе пошто најављена „гиљотина прописа“ није спроведена. Дискреција локалних органа власти у прописивању различитих пореских оптерећења доведена је до апсурдно високог нивоа. На тај начин су, на пример, странци који раде у Србији дестимулисани да улажу у некретнине. Изградња концептуалне инфраструктуре, закона и институција, мора имати „нулту толеранцију” у погледу компатибилности са одговарајућим регулаторним оквиром и конкретним решењима у Европској унији.

Пореско законодавство и пореска дисциплина, управљање буџетом и монетарна политика које су у складу са праксом ЕУ су за пословни систем Србије прихватљиве реформске мете. За стране и домаће инвеститоре, међутим, нису прихватљива решења која доводе до оптерећења са ретроактивним дејством, која су неексплицитног карактера, селективне применљивости, која доводе до битне промене услова привређивања или су у нескладу са општим економским трендовима. Успех антирецесионе политике се мери, не само привлачењем нових инвеститора, већ и одржавањем постојећих – сугеришу у писму Бранислав Грујић, Топлица Спасојевић и Драган Ђуричин највишим државним руководиоцима.

Миша Бркић