Банке у Србији су се прошле године, упркос кризи, „угојиле” за додатних 200 милиона евра. Толико је, наиме, био њихов профит, показују подаци. На ово су несумњиво мислили тајкуни, одреда код њих презадужени, када су прозивали банкаре да су главни кривци за слабљење динара и указивали на парадокс монетарне политике која је допринела „гојењу” банкарског и „мршављењу” реалног сектора (привреде)… Са друге стране, укупан дуг српске привреде (динарски и девизни) порастао је до 20 милијарди евра, а само на курсним разликама та сума у мају је већа за 70 милијарди динара. Готово да нема привредника који се за последње две године није ухватио у врзино дужничко коло због чега је неколико десетина хиљада предузећа пред банкротством, а са исплатом зарада радницима просечно се касни 47 дана.

Индустријска производња још није почела да излази из стагнације у коју је ушла септембра прошле године, а банкарима ни ове године није кренуло лоше. Подаци НБС показују да су банке у првом тромесечју ове године оствариле добитак пре опорезивања од 6,9 милијарди динара, што је за 1,2 одсто више у односу на исти период прошле године.

Небојша Савић, професор на ФЕФА универзитету, оцењује да је банкарски сектор доживео озбиљну реформу, за разлику од реалног сектора чије ткиво није очишћено.

– Финансијски сектор, који је такође део привреде, није оптерећен лошим банкама. Заборавља се да је ликвидацијом четири банке дошло до значајног унапређења финансијског система. Један део реалног сектора, нажалост, остао је нереформисан, за разлику од приватизованог дела који, више-мање, успешно послује. У међувремену су такве фирме губиле тржиште, нису успеле да се прилагоде новим околностима – оцењује Савић.

Он додаје да морамо да схватимо да банке послују робом која се зове новац. Њихов основни посао је, каже, прикупљање и брига о депозитима.

– Суштина банкарске пословне логике је да се као предузетник појављује са туђим новцем, да инвестира уместо онога ко то не зна. Зато банкари морају веома рационално да газдују да би штедишама могли да врате оно што су дали на штедњу са каматом. Није то институција у коју се долази да се узму паре, које касније неће да се врате. Зато мало смешно делују коментари да банке узимају камате, да прерачунавају све у еврима. Па наравно, кад се задужују у еврима и рационално понашају – објашњава Савић.

Зарада банкарског сектора у Србији нимало не чуди када се зна да су камате на кредите и даље међу највећима у региону. Изузетак су једино стамбени кредити који су повољнији у поређењу са суседима.

Србија има најскупље готовинске кредите, а такође спада и у групу земаља са најскупљим потрошачким кредитима за набавку аутомобила, показало је недавно истраживање финансијског портала „Каматица”.

Стамбени и потрошачки кредити у Србији су двоструко, па и троструко скупљи од истих кредита у развијеним земљама Европске уније.

Високим каматама се плаћа слаба економија земље, као и нестабилност динара. Светска економска криза је додатно погоршала економске прилике што је допринело повећању ризика земље.

Секретар Удружења банака Верољуб Дугалић пре извесног времена у изјави за наш лист није оспорио податке о овдашњем банкарском рају. Каже да је просечна пондерисана камата на крају 2009. године била 11 одсто, а на крају 2008. године 18 одсто. По његовим речима, камате у Србији не могу се поредити с другим земљама јер имамо високу инфлацију, донедавно обавезне резерве су нам биле највеће у Европи, висок је и проценат лоших зајмова.

– Пореде се непоредиве ствари. И даље је степен ризика за нашу земљу, као и резерва које банке морају да издвоје по основу тог ризика, висок. Нико не каже да је принос банака пре опорезивања био 4,3 одсто, а после опорезивања 3,5 одсто. Банкарски профит јесте прошле године износио 200 милиона евра, али да би толико зарадили морали су да пласирају 5,5 милијарди евра капитала. То нису екстремне зараде. Принос на капитал је најнижи у Србији – сматра Дугалић.

Бојан Радун, извршни директор компаније „Нектар”, не криви банке због ситуације у којој се налази привреда. Велики профити банака су последица вођења државне и монетарне политике која је погодовала финансијским кућама.

– Не мислим да су банкари који послују у Србији некоректнији од њихових колега који раде у региону. Једноставно, предузећа су губила на негативним курсним разликама, а банке зарађивале на позитивним. Проблем је што је чак 90 одсто одобрених кредита у еврима и што, без обзира на то да ли сте увозник или извозник, то не може да вам одговара – каже Радун.

Топлица Спасојевић, председник ИТМ-а, недавно је истакао како је становиште да слаб динар погодује извозницима превазиђено и да је то важило пре неколико деценија.

– Данас више нико посао не заснива на сопственим средствима већ се сви ослањају на кредите. У ситуацији када курсне разлике једу профит, а камате на кредите су највеће у региону, нема тог привредника који би то издржао – каже Спасојевић.

Радун се слаже са својим старијим колегом, осим у оном делу који се односи на банкарске камате. Како каже, цена кредита зависи и од рејтинга фирме, али ту нема неке значајније разлике у односу на суседне земље.

– Наш највећи проблем је курс. При томе уопште не мислим на ниво курса већ на нестабилност. То никоме не може да одговара. Чујем економисте како кажу да је динар подједнако ослабио као и националне валуте у Чешкој или Пољској. Јесте, али се тамо зајмови највећим делом одобравају у националним валутама. Зато је њима лакше него нама – закључује Радун који 35 одсто производње извози ван граница Србије.