Милан Беко, један од власника „Луке Београд”, израчунао је да га је куповина овог предузећа коштала 74 милиона евра. Он, међутим, јуче није, изричито, навео да је то његова званична понуда граду да преузме „Луку”.

У саопштењу ове компаније наводи се да их је куповина акција, са пратећим трошковима,коштала 54 милиона евра, али да на тај износ морају да се додају и камате, јер када се држава задужује на финансијском тржишту, плаћа банкама интерес 6,8–7,7 одсто годишње.

Из кабинета првог човека Београда, јуче нисмо добили одговор да ли су калкулацију менаџмената „Луке” схватили као и званичну понуду по којој треба да „искеширају” ово спорно предузеће. Иако се јуче није оглашавао, пре неколико дана Драган Ђилас је рекао да је град спреман да плати ово предузеће по цени по којој је „Лука” 2005. продата, а то је 40 милиона евра.

То значи да се потенцијални купац и продавац у цени разилазе за чак 34 милиона евра.

Док руководство „Луке” чека из кабинета градоначелника званичну понуду за преузимање њихових акција, ревизорска кућа КПМГ овлашћена је да прецизно утврди вредност предузећа.

У целој овој трансакцији појавила се још једна заинтересована страна, а то су мали акционари „Луке”, који очекују да и њихове деонице откупи град.

– Разочарани смо притисцима који постоје годинама уназад према „Луци Београд”, а који нису, на жалост, усмереника развоју овог дела града, него приморају власнике акција да их продају, јер се пројекат не развија – рекао је Милан Карановић, председник Удружења акционара са 873 члана.

Истим поводом, јуче се огласио и синдикат „Луке ”, који је затражио од менаџмента да један од услова за потписивање уговора о продаји „Луке” граду, буде подизање плата на просечан ниво од 1.000 евра по раднику, колико је градоначелник Драган Ђилас саопштио да плаћа запослене.

У њиховом саопштењу пише да је просек плата у „Луци” 520 евра и да је до сада синдикат коректно сарађивао са менаџментом предузећа, а послодавац поштовао колективни уговор.

Махмуд Бушатлија, саветник за улагања, каже да је таква трансакција Беко–град могућа, али да је утврђивање цене сасвим друго питање. Њему није сасвим јасно зашто Беко тражи камату када је раније тврдио да њега нико није кредитирао.

– Он може да тражи онолико новца колико сматра да вреди тај посао и град може да му плати колико тражи, али без камате, јер зашто би град плаћао за капитал који је Беко купио. То није кредитни однос где би се камате могле појавити – истиче Бушатлија.

Његово мишљење не дели економиста Милан Ковачевић.

– Беко је давно купио „Луку”, а могао је да новац стави у банку и убира камату. Тако да има смисла што тражи већи износ. Ипак, више ме је изненадио Ђилас када је предложио да купи „Луку”, јер ми се не свиђа што држава и иначе има апетите да пазари шта јој падне на памет. И то ради новцем пореских обвезника. Пре бих очекивао да се у градском буџету планирају средства да се купи земљиште на десној обали Дунава, око кога се споре град и „Лука” – сматра Ковачевић.

Поновно актуелизовање питања продаје „Луке” за Ковачевића је знак да Беко и Ђилас вешто усмеравају пажњу са стварних проблема на препуцавање да ли је „Лука” скупо или јефтино купљена. На тај начин, сматра Ковачевић, јавност остаје ускраћена за много важније одговоре.

– Коме припада земљиште са обе стране Панчевачког моста, као и начин на који је приватизована „Лука”, требало би више да буду у жижи интересовања. Изван пажње остаје и конверзија права коришћења у право својине и њена ретроактивна примена. Беко је могао да гради на земљишту на коме је имао право коришћења, али сада то не може, јер је Законом о планирању и изградњи одређено да мора да доплати. Ако се све то не реши, најновија трансакција оставиће горак укус у устима – истиче Ковачевић.

Решавање имовинског спора, који град и лука годинама воде око права коришћења, на око 120 хектара лучког земљишта, могао би да буде решен ако град купи „Луку”, сматра Бушатлија. У том случају, каже, град би могао да подигне кредит, јер би му се исплатило да настави развој лучке делатности на Дорћолу.

– Београд не може да буде град који се бави услужним делатностима без озбиљног робног тока. То му пре свега гарантује лука на Дорћолу, јер се налази на важним европским саобраћајним коридорима. Уосталом транспорт робе реком је најјефтинији – наглашава Бушатлија.

Међутим, ако Ђилас мисли да купи луку да би, као што планира Беко, градио више од два милиона стамбених и пословних квадрата, онда се то не би смело никако дозволити, мишљења је овај консултант.

– Постојећа инфраструктура Београда, већ је преоптерећена и може да опслужи 1,3 милиона становника, а не два, колико живи у престоници. Како би тек било да се подигне нови град на десној обали Дунава – пита Бушатлија.