Битка за подземље

У „подземљу” Србије укопан је „кључ” за укидање монопола и отварање врата конкуренцији а тиме и нижим ценама телефонирања, интернета, кабловске телевизије,...

Србија је премрежена са хиљадама километара подземних канала којима се провлаче оптички каблови који транспортују сигнал за телефон, интернет, кабловску телевизију и гомиле најразноврснијих података. Уз стубове на које се каче базне станице мобилне телефоније то чини вреднији део инфраструктуре Телекома „Србија” који се сада продаје. Ко ће бити корисник те канализације стратешко је питање Србије. Јер, ко има приступ подземљу Србије, има широк спектар могућности.

Ово мисли и Јасна Матић, министарка за телекомуникације, која каже да је ово суштинско питање које се може решити тиме да држава пропише обавезу заједничког коришћења инфраструктуре Телекома, чиме би се избегла грешка коју су направили у Хрватској.

„То би, на пример, омогућило Теленору”, каже Матић, „да брже изгради своју мрежу фиксне телефоније и заиста постане конкурент, што опет треба да утиче на такмичење у понуђеним услугама па и на ниже цене”. Теленору је битно да направи транспортну мрежу између градова, а већ у урбаним срединама може и преко базних станица и етра да шаље сигнал до сваког домаћинства. Како сада ствари стоје Теленор је добио само ексклузивно право за другог фиксног оператера на две године без стварног капацитета.

– Европска унија већ је прописала и у основна људска права уградила и право на телефон у свакој кући и приступ интернету. То је „Дигитална агенда” ЕУ. Енглеска, Француска, Финска па и Грчка (која то неће сада моћи да спроведе због кризе, а наменила је у те сврхе чак 15 милијарди евра), обавезале су се да до врата сваке куће доведу везу за телефон и интернет. Држава је та која прописује обавезу за универзални сервис свеједно да ли је грађанин на Теразијама или у Трговишту. Дакле европски је приступ да држава прави фонд и да из њега суфинансира везе у руралним подручјима које нису комерцијално исплативе. Фонд се пуни тако што се уводи обавеза да оператери у њега издвајају неки проценат зараде, пропорционално учешћу на тржишту и без обзира да ли држе фиксну или само мобилну телефонију – каже министарка Матић.

Дакле, битка за канализацију тек предстоји. Телеком „Србија”, како нам је речено, мрежу коју је градио третира као своју. По тој логици и она ће бити предмет предстојеће продаје. Иначе и Теленору је понуђена могућност да кроз постојеће цеви „вуче” своје каблове или да користи део већ постојећих капацитета, о чему сада преговара са Телекомом.

Финансијски саветник који ће припремати предстојећу продају Телекома треба да погледа и да ли је у уговору из 1997. године грчки ОТЕ (који и сада има 20 одсто удела у нашем оператеру), купујући те акције купио и део те подземне инфраструктуре, напомиње министарка телекомуникација.

Јасна Матић сматра и да не би било добро оформити ново јавно предузеће које би управљало телекомуникационом инфраструктуром јер држава најчешће није добар власник. Мало је спремна да улаже што се може увидети на примеру Железнице чија је мрежа у лошем стању. (/slika2)

Ипак, она има нешто другачије мишљење од Срђана Благојевића бившег директора ПТТ „Србија” који је својевремено у време владе Зорана Ђинђића био човек који је требало да оформи нову фиксну мрежу – КДС. Та мрежа била би ресурс за новог фиксног оператера, али од ње је само у деловима остала мрежа за кабловску телевизију. Истина, она је много квалитетнија него што су је извели неки приватници дивље развлачећи каблове од солитера преко крова оближње шупе до зграде прекопута.

– Циљ је био да се КДС оформи као ново јавно предузеће у које би ушле телекомуникационе мреже Поште, Електропривреде Србије, Железнице и Водовода. Али после убиства премијера Ђинђића овај пројекат рађен уз помоћ Министарства науке је – заборављен. Јасно је да би само Теленор за овакве ресурсе издвојио више стотина милиона евра, тврди Благојевић, сада директор у Пупин Телекому.

Држава овакве ресурсе може да изнајмљује, да их даје у концесију страним партнерима, али, како каже Благојевић, и да себи самој омогући приступ. Ваљало би погледати само колики су рачуни државне управе од врха до локалних заједница па и рачуни јавних предузећа. Ови ресурси су битни и за војску, полицију, све службе безбедности... Дакле са једне стране омогућиле би се велике уштеде самој држави, а са друге приходи од изнајмљивања ресурса.