Срп­ска при­вре­да већ де­це­ни­ја­ма по­на­вља да је ви­со­ки из­да­ци за по­ре­зе и до­при­но­се гу­ше и да је јав­на по­тро­шња пре­ви­со­ка. Ње­но уче­шће у БДП кре­та­ло се из­ме­ђу 45 и 50 од­сто, а еко­но­ми­сти ка­жу да би мо­ра­ло да се све­де на ис­под 40 од­сто. Сва удру­же­ња при­вред­ни­ка у зе­мљи и сви еко­но­ми­сти ће се сло­жи­ти да то ни­је мо­гу­ће ни за не­ко­ли­ко го­ди­на, али са сма­њи­ва­њем јав­не по­тро­шње мо­ра од­мах да се поч­не.

Све у све­му, др­жа­ва је „за­цр­та­ла” да у на­ред­них пет го­ди­на Ср­би­ја го­ди­шње сма­њу­је уче­шће јав­них рас­хо­да у бру­то дру­штве­ном про­из­во­ду за 0,75 од­сто, ка­ко би се де­фи­цит у бу­џе­ту свео на је­дан од­сто све­га оног што у јед­ној го­ди­ни ство­ри­мо.

Шта би вла­сни­ци пред­у­зе­ћа нај­пре сма­њи­ли у бу­џет­ској по­тро­шњи др­жа­ве да би им се олак­шао са­да­шњи те­рет по­ре­за?

Ово је би­ло јед­но од пи­та­ња по­ста­вље­нихпри­вред­ни­ци­ма у не­дав­ном ис­тра­жи­ва­њу Аме­рич­кеаген­ци­јазаме­ђу­на­род­нираз­вој (УСА­ИД). Ве­ћи­на од 913 ис­пи­та­них при­вред­ни­ка не би сма­њи­ва­ла ула­га­ња у ин­фра­струк­ту­ру. На сма­њи­ва­ње јав­не по­тро­шње по це­ну ма­њег ула­га­ња у из­град­њу са­о­бра­ћај­ни­ца при­ста­је са­мо 31 од­сто ис­пи­та­них, али би чак 75 од­сто вла­сни­ка пред­у­зе­ћа сма­њи­ло по­ре­ске олак­ши­це за стра­на ула­га­ња.

Суб­вен­ци­о­ни­са­ње кре­ди­та, од­но­сно бан­кар­ских ка­ма­та, за­рад ма­њих по­ре­за жр­тво­ва­ло би 43 од­сто ис­пи­та­них, сма­ње­ње ула­га­ња у обу­ку за по­сло­ва­ње не­што ви­ше од по­ло­ви­не – 52 од­сто. Део бу­џе­та др­жа­ва жр­тву­је за­рад одр­жа­ва­ња ни­жих це­на не­ких про­из­во­да, као што су енер­ген­ти и си­ро­ви­не, што пред­у­зе­ћи­ма обез­бе­ђу­је ма­ње тро­шко­вепро­из­вод­ње. Да би се сма­њио те­рет по­ре­за, од та­кве др­жав­не по­мо­ћи ра­до би се од­ре­кло 54 од­сто ис­пи­та­них у УСА­ИД-овој ан­ке­ти.

Али, пред­у­зет­ни­ци и за­по­сле­ни, као по­ре­ски об­ве­зни­ци, исто­вре­ме­но су и ко­ри­сни­ци услу­га јав­них слу­жби, као што су здрав­ство и школ­ство, а сви би и бо­ље пу­те­ве, бр­зе пру­ге и ре­дов­не и при­стој­не во­зо­ве, али и со­лид­не пен­зи­је. Ме­ђу­тим, не­ја­ка срп­ска при­вре­да не мо­же да обез­бе­ди но­вац за све оно што се од др­жа­ве и јав­них слу­жби оче­ку­је. А од при­вре­де се оче­ку­је и да, за по­че­так, за­у­ста­ви пад за­по­сле­но­сти и да поч­не да за­по­шља­ва ви­ше од 750.000 не­за­по­сле­них. По­ве­ћа­ва­ње др­жав­ног ду­га пре­ко за ма­ло већ до­стиг­ну­тих 45 од­сто бру­то до­ма­ћег про­из­во­да – за­ко­ном је за­бра­ње­но.

– Јав­на по­тро­шња мо­ра да се ускла­ди с мо­гућ­но­сти­ма при­вре­де. Са­да­шњи ни­во јав­них услу­га је нео­др­жив, штед­ња је не­из­бе­жна – из­ја­вио је за „По­ли­ти­ку” То­пли­ца Спа­со­је­вић, пред­сед­ник Удру­же­ња кор­по­ра­тив­них ди­рек­то­ра.

Али штед­ња не мо­ра да зна­чи и од­ри­ца­ње. Му­дри ште­де та­ко што не ра­си­па­ју, а на­ше ра­сип­ни­штво тра­је ви­ше од че­ти­ри де­це­ни­је, твр­ди Ми­ла­дин Ко­ва­че­вић, члан ре­дак­ци­је ме­сеч­ни­ка „Ма­кро­е­ко­ном­ске ана­ли­зе и трен­до­ви” Еко­ном­ског ин­сти­ту­та.По­сле­ди­це су те­шке и ску­пе: ни­кад ви­ше не­за­по­сле­них, ни­кад ма­ње за­по­сле­них и ни­кад ви­ше пен­зи­о­не­ра, де­ви­зна за­ду­же­ност др­жа­ве и при­вре­де се при­бли­жи­ла цр­ве­ној ли­ни­ји… И сва­ким да­ном нас је све ма­ње, а сву­да смо ви­шак.

– Нео­б­у­зда­но тро­ше­ње мо­ра од­мах да пре­ста­не, уз исто­вре­ме­но спро­во­ђе­ње стра­те­ги­је по­ве­за­них и све­о­бу­хват­них ре­фор­ми – ука­зу­је Ко­ва­че­вић. – Оно што ви­ше не мо­же да че­ка је­сте по­кре­та­ње раз­во­ја ин­фра­струк­ту­ре, ин­ду­стри­је, по­љо­при­вре­де и гра­ђе­ви­нар­ства. То је је­ди­ни на­чин да, у ово вре­ме ка­да је свет­ска еко­но­ми­ја ушла у но­ву опа­сну фа­зу, Ср­би­ја из­бег­не но­ви та­лас еко­ном­ске и со­ци­јал­не кри­зе.

За­то је нео­п­ход­но уга­си­ти фи­скал­ни де­фи­цит мно­го бр­же не­го што је пла­ни­ра­но За­ко­ном о фи­скал­ном си­сте­му, од­но­сно фи­скал­ним пра­ви­ли­ма, што под­ра­зу­ме­ва кре­са­ња тро­шко­ва и по­ве­ћа­ње при­хо­да, сма­тра Ко­ва­че­вић. Ово је нај­бр­жи из­лаз из рас­ту­ће не­ли­квид­но­сти при­вре­де, бу­џе­та и со­ци­јал­них фон­до­ва.

Јер, по­сле­ди­це но­вог та­ла­са фи­нан­сиј­ске кри­зе, ако не и ре­це­си­је у европ­ском окру­же­њу, већ се осе­ћа­ју. Срп­ска еко­но­ми­ја, ње­на при­вре­да и фи­нан­сиј­ски сек­тор су у „вре­мен­ском и фи­нан­сиј­ском те­сна­цу”, сли­ко­ви­то Ко­ва­че­вић опи­су­је ста­ње на­ше „ма­те­ри­јал­не стра­не жи­во­та”. Због то­га, на­гла­ша­ва, мо­ра што пре да се по­ве­ћа­ју при­хо­ди бу­џе­та, уз исто­вре­ме­но сма­њи­ва­ње рас­хо­да и пред­у­зи­ма­ње нај­ва­жни­јих ре­форм­ских за­хва­та, као што су ко­ре­ни­таре­фор­мајав­ногсек­то­ра: здрав­ства, школ­ства, пен­зи­о­ногси­сте­ма, др­жав­неад­ми­ни­стра­ци­је, јав­них, алиине­ре­струк­ту­ри­ра­нихдру­штве­нихпред­у­зе­ћа, ко­јадо­би­ја­јусуб­вен­ци­јеизбу­џе­та.

По­чет­ком про­шле го­ди­не по­че­ле су при­пре­ме за по­че­так по­ре­ске ре­фор­ме. Ауто­ри мо­но­гра­фи­је „По­ре­ска по­ли­ти­ка у Ср­би­ји – по­глед уна­пред”, пре­ло­жи­ли су, по­ред оста­лог, да се уме­стоса­да­шњих 65 ди­на­ра на сва­ких 100 ди­на­ра не­то за­ра­де, сма­ње­њем до­при­но­са за со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње, на име по­ре­за и до­при­но­са пла­ћа 47 ди­на­ра. Про­гре­сив­ни­јим опо­ре­зи­ва­њем ве­ћих за­ра­да оп­те­ре­ће­ње нај­у­гро­же­ни­јих рад­ни­ка ко­ји при­ма­ју ми­ни­мал­ну за­ра­ду (по­ло­ви­на од про­сеч­не), да се сма­њи на 35 ди­на­ра на 100 ди­на­ра не­то за­ра­де.До­дат­ни при­хо­ди у др­жав­ну ка­су да се при­ку­пе по­ве­ћа­њем по­ре­ске сто­пе на за­ра­де са 12 на 20 од­сто, али да се не опо­ре­зу­ју пла­те ни­же од 16.500 ди­на­ра.Пред­ло­же­но је и по­ве­ћа­ње ви­ше сто­пе ПДВ са 18 на 22 од­сто, а ни­же са осам на 12 про­це­на­та.

Про­ме­не по­ре­ског си­сте­ма су не­из­бе­жне и оне ће се до­го­ди­ти, али је тај „врућ кром­пир” оста­вљен бу­ду­ћој вла­ди.