Живимо у држави чији су проблеми стално слични. Ја тај систем зовем друштвом системског дефицита. Увек код нас постоји неки дефицит, само се на различите начине покрива. Ми континуирано сваких десет година улазимо у сличне проблеме које решавамо на различите начине. Решавамо их тако што отклањамо последице, а никад се не запитамо о фундаменталним узроцима зашто нам се то десило.

Овако на питање „Политике“ да ли је економска криза увезена одговара професор економије на Филозофском факултету Миодраг Зец. А на молбу да ту своју тезу илуструје примером, професор Зец каже:

– После ослободилачке еуфорије и великог везивања за Русе ми смо већ ’48. запали у кризу политичког модела и кризу економског раста. То се десило зато што је првих година после рата држава сав свој ангажман усмерила на редистрибуцију и тако задовољила дефицит. На пример, у једној вили смештено је десет породица, па је „решено“ стамбено питање. Исто тако, власт је одузела имање од хиљаду хектара и решила питање хиљаду сељака беземљаша. Дакле, дефицит је решен арбитрарно-дистрибутивно.

Већ у првом таласу нове власти кључно питање ове земље било је да се прерасподели постојеће, а не да се створи ново.

Затим су дошле педесете године, раскид са Русима и увођење новог политичког модела самоуправљања и покушај изградње економског мотора који ће исфинансирати права која је обећао тај политички систем.

Дошло је до окретање Западу и огромне никад јавно саопштене помоћи, познате као „Труманова јаја“, којом је власт привремено затворила дефицит.

Тај дефицит се поново отворио ’61. године, ескалирао је ’63. и ушли смо у привреду реформу...

Већ се намећу паралеле?

Да, од тада смо стално у реформама... Од тада до данас власт се увек бави с две ствари. Прво, држава се појављује као агенс прерасподеле и играње на жици конфронтације у свету, истока и запада.

И шта је био чаробни штапић?

Титова генијалност сводила се на то да је политичком либерализацијом и давањем пасоша решио два проблема – нарастајући контингент радне снаге која се не може запослити упутио је у иностранство и тиме решио могући конфликт. Истовремено обезбедио је спољни унилатерални прилив средстава на коме и данас почивамо. Те дознаке континуирано решавају платнобилансне проблеме, односе производње и потрошње, све базичне односе у Србији. Седамдесетих година почиње да јењава прилив дознака и поново је криза платног биланса, криза производње и потрошње. То је одмах праћено драстичним политичким конфликтима, сукобима република и покрајина, Карађорђевом, уставним амандманима...

Чим нема пара у кући, која се тад звала Југославија, наступају свађе и политички обрачуни. Тито се ’71. године окреће енормном задуживању у иностранству. Између ’71. и његове смрти, Југославија се задужила 20 милијарди долара да одржи дисбаланс између производње и потрошње. А кад је главни дужник умро, свет је прекинуо финансирање споља. Тада је поново ескалирао сукоб република и покрајина и трајао је десет година, до 1990. То је била расправа у једној породици у којој нема плате и дохотка, а сви се сматрају опљачканим и сви тврде да су жртве.

Систем користи два нова оруђа како би наставио да финансира дисбаланс. Почиње инфлаторно финансирање, а пошто нема довољно дознака, наше банке нуде веће камате гастарбајтерима да своју штедњу из иностранства пребацују у наше банке.

То је већ ’90-’91. ако се не варам?

... Наступа експлозија и државе и економије. Долази до разлаза република, Србија остаје сама са Милошевићем. У несташици капитала он покушава да друштвену енергију усмери у неке политичке циљеве. Људи су рекли ’91. „ми не питамо колико ће да кошта да се реши питање српске државе“. Не питају се какве економске последице то производи. Милошевић се „затвара“ преко хиперинфлације и отимања девизне штедње. А после извесног времена понестаје пара и почињу велике продаје. Милошевић је консолидовао систем продајом Телекома ’97. године, а крах тог модела долази 2000. године јер више из иностранства не може да се финансира дефицит и нема могућности прерасподеле изнутра.

Наступа демократска револуција, са идејом да се промени и политичко уређење и економски модел. И успоставља се једна транзициона парадигма, која траје од 2000. до данас.

Шта је њена суштина?

Опет прерасподела, овог пута приватизационих прихода. Тиме ми финансирамо дефицит између производње и потрошње. Сетите се, најбоље се живело ’97-’98. године, кад смо продали Телеком и 2004-2005. кад је продат Мобтел.

После демократских промена долази и до репрограма и опроста кредита и узимања нових зајмова. Имали смо, дакле, прилив капитала кроз инвестиције, приватизације, зајмове и шпекулативне послове на финансијском тржишту. И тиме је финансирана потрошња која нема покриће у производњи и реалном дохотку.

Шта је требало радити?

У транзицији је требало реструктурирати државу и привреду. И уместо да се све заврши кључним „гринфилд“ инвестицијама у производни сектор и извоз, највећи део тих средстава отишао је у потрошњу.

А шта нисмо добили од приватизације?

Нисмо реструктурирали постојећи систем, од 100 највећих предузећа скоро ниједно није способно да ради и извози. И нисмо успели да привучемо нове директне стране инвестиције, што је кључ успеха транзиције.

Ми смо сав капитал усмерили на потрошњу и фиктивно дизање стандарда, да бисмо се нашли овде где смо данас.

Где смо сада ?

Србија је данас изложена фундаменталним неравнотежама: између производње и потрошње, увоза и извоза, запослених и незапослених, запослених и пензионера, запослених у производњи и разним видовима администрације, умрлих и новорођених, домаће штедње и потребних инвестиција... Кључне ствари нам недостају: путеви, мостови, електране, метро, извозна предузећа... У земљи свега недостаје, само су људи вишак.

Шта је заједнички именитељ тих криза?

Ми смо живели и живимо у друштву које има уграђену системску грешку, да стално креира права на потрошњу, а не размишља о привредном мотору који треба да то све вуче. Нажалост, мотор је мали и у квару, на каросерији влада хаос, нико не жели да сиђе и мало погура. И зато вест у Србији није кад се роди дете, него кад умре деда па ће фамилија наследити неки стамбени квадрат више и нешто готовине.

Ми имамо перманентну унутрашњу прерасподелу између социјалних група и трвење и прерасподелу према будућности. Ми трошимо своју будућност.

Да ли смо у транзицији могли да исправимо ту системску грешку која нас прати од ’45. године?

Па могли смо, али то захтева радикалну ревизију политичког система и привредног мотора. Нама на изборима неко треба да каже једноставну ствар – „ви наредне четири године морате радити много више, а примати много мање“. А каже нам се „радићете исто као и до сада, а примаћете много више него до сада“. То нам се говори већ 50 година.

Мислим да је Србија у великом проблему и да њен проблем није оперативно-технички. Наш проблем је фундаментални.

Да ли штрајкове видите као врсту притиска појединца да му држава реши све проблеме а да држава то оберучке прихвата?

То је друштвени миље у коме сви живе у уверењу да је кључна моћ у прерасподели. Тако систем функционише, сви наши политичари се боре да држе кутлачу и да из заједничког казана прерасподељују.

То је моћ. Људи то виде и кажу „кад има за тебе у државној управи, треба да има и за мене“.

Оваква социјална демагогија могла би да одведе друштво у неку врсту револуције санкилота?

Апсолутно је могуће да се то деси. Прерасподељује се све мањи и мањи колач. Погледајте ситуацију у којој је Србија. У години у којој је продала НИС, не може текуће да се издржава и мораће да позајми 2,5 до три милијарде евра. Па шта ћемо догодине кад нам треба четири нове милијарде.

Мислим да би овде највећи друштвени догађај био кад би месија сишао с неба и донео десет хиљада милијарди долара са роком отплате 2360. године. То се тражи, али таквога нема. То је вредносна клима у Србији, која се увек завршава претњом „кад притиснемо, даће“. То је опасна ситуација.

Зашто су странци инвестирали у привреду других транзиционих земаља а код нас неће?

Зато што је држава послала сигнал инвеститорима где им се највише исплати да улажу новац. Ево примера. Само је у Србији јефтиније вино из Чилеа него из Крњева, а то плаћамо позајмљеним новцем.

Ако хоће више „гринфилд“ инвестиција, Србија мора да пошаље сигнал инвеститорима да је ово држава у којој се може радити, производити и извозити. И да ће решити питање грађевинског земљишта, питање мафије, трошкова државе, рада судова, елиминације монопола...

Је ли криза прилика да се редефинише привредна стратегија и систем?

Криза је велика прилика за то, људи постају свесни да је кофа бушна. Они сада траже државника. Неко ко има велики политички ауторитет мора да каже – не може више овако. Уместо политикантских потребне су државничке одлуке и мислим да би Србија то прихватила јер виде људи да је ђаво дошао по своје.

Мора да се створе услови да се исплати радити. Ми имамо државу у којој деца тврде да су живи родитељи мртви капитали. Ми сматрамо да ћемо решити стамбено питање да нам умре баба или да ћемо постати „ликвидни“ ако продамо теткин стан.

А шта је решење?

Нама треба синтетички преображај система у коме више нећемо у свакој српској вароши имати 15 банака, 15 кафана и 15 политичких партија и ништа више. У Србији ће бити добро кад у свакој вароши има три банке, шест кафана и 500 радњи и фабрика.

Ако се то не деси, прерасподела супстанце ће трајати и биће све конфликтнија и деликатнија.

Време је да уместо санирања последица пређемо на нову парадигму – отклонимо узроке. Све успешне земље које нису могле да отму туђе, које немају богомдане ретке ресурсе, свој успех дугују једноставној пароли: ради и штеди. За оне који другачије гледају од мене нека се сете седамдесетих када смо били једнаки са Грчком и Португалијом, деведесетих кад смо били „изнад“ Пољске и Чешке...

Почетак успеха је да спознамо где смо сада и окренемо се себи.