Oskudica budžetskih sredstava i povećani rizik plasmana kredita protekle godine su kupoprodajom državnih trezorskih zapisa stvorili više nego prisne odnose na relaciji država – poslovne banke. Ipak, u poslednjih nekoliko meseci primetno je suzdržavanje banaka u kupovini ovih dužničkih hartija, pa se nameće pitanje šta se to promenilo na tržištu da bankarske ustanove ovu vrstu aktivnosti više ne smatraju ziheraškom?

Tokom maja, kreatori domaćih javnih finansija otpočeli su proces emitovanja dugoročnih dužničkih hartija (trezorskih nota) računajući na lagodniju poziciju države ukoliko se dugovi prolongiraju duže u budućnost. Nakon prvih nekoliko aukcija koje su uspešno realizovane uz neznatno viši prinos, investitori su postepeno smanjivali tražnju zahtevajući veću kompenzaciju za rizik koji se proteže duboko izvan tekuće kalendarske godine. Sredinom juna, u istoj sedmici, 12-tomesečne i 18-tomesečne dužničke hartije države realizovane su s uspešnošću manjom od polovične što je upalilo „crvenu lampicu” kreatorima javnih finansija da u ustaljenoj šemi nešto ne štima kako treba.

Uprkos tome što se referentna kamatna stopa NBS-a nalazi na najnižem nivou od početka procesa emitovanja zapisa (osam procenata), poslovne banke trenutno nisu previše motivisane za kupovinu jednoipogodišnjih i dvogodišnjih zapisa sa prinosima od oko 12 procenata.

Slabljenje dinara od početka godine za više od 10 procenata drastično je pogoršalo projekcije ovih finansijskih subjekata jer bi se s velikom lakoćom ovaj „mastan” nominalni prinos mogao pretvoriti u realan gubitak. Strah potencijalnih kupaca dodatno potpiruje neutrživost trezorskih zapisa, odnosno osuđenost njihovih vlasnika na čekanje momenta dospeća.

U prilog smanjenoj tražnji za zapisima ide i rizik makroekonomske stabilnosti koja i dalje „visi” nad ovdašnjim tržištem uprkos sve češćim uveravanjima visokih državnih zvaničnika. Iako nivo trenutnog zaduženja nije preveliki problem, to se ne može reći za brzinu uvećanja duga i ekonomičnost trenutne političke administracije.

Manjim budžetskim prihodima po osnovu emitovanja zapisa doprinela je donekle i nova niskorizična zanimacija banaka – državni subvencionisani krediti, ali i tiho povlačenje kapitala u centrale pojedinih banaka u stranom vlasništvu. Ako ovome dodamo nisku likvidnost evropskog finansijskog sistema i slabo interesovanje globalnih investitora za rizična tržišta kao što je ovdašnje, onda je slika domaćeg dužničkog tržišta potpuna.

Dugoročni izlaz iz ovakvog stanja mogao bi jedino biti politički konsenzus na postepenom uspostavljanju budžetske ravnoteže (smanjivanje rashoda), ali i razvoj finansijskog tržišta i smanjivanje njegove bankocentričnosti čega se državni zvaničnici sete tek kada navrat-nanos treba krpiti budžetske rupe. U prelaznom periodu ka ovom krajnjem i za sada teško ostvarivom cilju moguće rešenje bile bi državne hartije nominovane u evrima čija bi, pak, visoka kamata najbolje odslikala stanje ovdašnje ekonomije i (ne)spremnost političkih elita na istinske reforme.

Nenad Gujaničić, Sinteza