Оскудица буџетских средстава и повећани ризик пласмана кредита протекле године су купопродајом државних трезорских записа створили више него присне односе на релацији држава – пословне банке. Ипак, у последњих неколико месеци приметно је суздржавање банака у куповини ових дужничких хартија, па се намеће питање шта се то променило на тржишту да банкарске установе ову врсту активности више не сматрају зихерашком?

Током маја, креатори домаћих јавних финансија отпочели су процес емитовања дугорочних дужничких хартија (трезорских нота) рачунајући на лагоднију позицију државе уколико се дугови пролонгирају дуже у будућност. Након првих неколико аукција које су успешно реализоване уз незнатно виши принос, инвеститори су постепено смањивали тражњу захтевајући већу компензацију за ризик који се протеже дубоко изван текуће календарске године. Средином јуна, у истој седмици, 12-томесечне и 18-томесечне дужничке хартије државе реализоване су с успешношћу мањом од половичне што је упалило „црвену лампицу” креаторима јавних финансија да у устаљеној шеми нешто не штима како треба.

Упркос томе што се референтна каматна стопа НБС-а налази на најнижем нивоу од почетка процеса емитовања записа (осам процената), пословне банке тренутно нису превише мотивисане за куповину једноипогодишњих и двогодишњих записа са приносима од око 12 процената.

Слабљење динара од почетка године за више од 10 процената драстично је погоршало пројекције ових финансијских субјеката јер би се с великом лакоћом овај „мастан” номинални принос могао претворити у реалан губитак. Страх потенцијалних купаца додатно потпирује неутрживост трезорских записа, односно осуђеност њихових власника на чекање момента доспећа.

У прилог смањеној тражњи за записима иде и ризик макроекономске стабилности која и даље „виси” над овдашњим тржиштем упркос све чешћим уверавањима високих државних званичника. Иако ниво тренутног задужења није превелики проблем, то се не може рећи за брзину увећања дуга и економичност тренутне политичке администрације.

Мањим буџетским приходима по основу емитовања записа допринела је донекле и нова нискоризична занимација банака – државни субвенционисани кредити, али и тихо повлачење капитала у централе појединих банака у страном власништву. Ако овоме додамо ниску ликвидност европског финансијског система и слабо интересовање глобалних инвеститора за ризична тржишта као што је овдашње, онда је слика домаћег дужничког тржишта потпуна.

Дугорочни излаз из оваквог стања могао би једино бити политички консензус на постепеном успостављању буџетске равнотеже (смањивање расхода), али и развој финансијског тржишта и смањивање његове банкоцентричности чега се државни званичници сете тек када наврат-нанос треба крпити буџетске рупе. У прелазном периоду ка овом крајњем и за сада тешко остваривом циљу могуће решење биле би државне хартије номиноване у еврима чија би, пак, висока камата најбоље одсликала стање овдашње економије и (не)спремност политичких елита на истинске реформе.

Ненад Гујаничић, Синтеза