Да ли ће Конференција УН о климатским променама, која ће се одржати децембра ове године у Дурбану (Јужна Африка), донети опште прихватљиви међународни споразум који ће бити у складу са препорукама међународног панела за климатске промене и обезбедити да пораст температуре до краја овог века буде у границама од два степена Целзијуса?Одговор на ово питање, за сада, нико с великом извесношћу не може да пружи.

Сходно одредбама Кјото протокола, који представља оперативни инструментОквирне конвенције УН о промени климе, чија важност истиче 31. 12. 2012, међународна заједница улаже велике напоре да постигне договор о његовом продужетку или одговарајућој замени, како би се избегао сценарио да дочекамо 1. 1. 2013. године без договора и врло неизвесне будућности у односу на могуће климатске промене до краја века, али и касније.

Већина међународних споразума, посебно оних који се баве питањима заштите животне средине, подразумева, жаргоном преговарача, одређену „архитектуру” која утврђује начин како постићи жељени циљ. У овом случају, реч је о смањењу емисије гасова са ефектом стаклене баште (ГХГ од Green House Gases). У основи постоје два приступа у реализацији тих споразума. Први дефинише мере „од врха надоле” („top-down”) и други који прописује мере за постизање заједничког циља кроз приступ „одоздо нагоре” („bottom-up”). Први, практично значи да је дефинисана специфична програмска политика и мере које морају реализовати земље чланице. Други приступ подразумева да свака земља чланица има могућност да унилатерално дефинише своје обавезе, тако да је кумулативни резултат неизвестан.

Даљи напредак у реализацији климатског режима суочен је са избором: наставити даље путем Кјото протокола или направити заокрет ка „одоздо нагоре” принципу, фокусирајући се на мере дефинисане, не на међународном, већ на националном нивоу.

Преведено на језик преговора, за принцип „одоздо надоле” залажу се земље у развоју, јер он практично подразумева наставак Протокола, а то значи међународну обавезу за развијене земље, које припадају такозваном Анексу 1, Конвенције, односно Анексу Б Протокола, да у периоду након 2012. године једнострано прихвате да смање емисије ГХГ, с тим да за разлику од првог обавезујућег периода, 2008–2012. године, када је усвојено смањење износило 5,2 у односу на 1990 годину, сада буде 40 до 2020. године, а 85–95 одсто до 2050. године, у односу на 1990. годину. То практично значи да би развијени до 2050. године морали да избаце из употребе фосилна горива и постану „угљенично независне” („Carbon neutral”).

Смањење емисија ГХГ за развијене значи практично преоријентацију њихових економија, што подразумева велике технолошке промене праћене великим трошковима и доводи их, по њиховој процени, у неконкурентну ситуацију у глобалној економској утакмици, јер њихови главни економски конкуренти Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка, Мексико и неке друге уживају статус земаља у развоју и не прихватају да у новом споразуму преузму прописане обавезе смањења емисија ГХГ, као што то траже од развијених. Развијени су прихватили да до 2013. године обезбеде средства од 30 милијарди долара за такозвани брзи приступ најугроженијим међу земљама у развоју, а до 2020. године по 100 милијарди долара годишње.

Оно што не иде у прилог преговарачком процесу (решавању проблема) јесте то да САД, које нису потписник Протокола, и Кина, која је земља у развоју, емитују око 55 одсто гасова на глобалном нивоу. Поред тога, неке из групе развијених, као што су Јапан и Русија, изражавају резерву у односу на наставак Протокола у овој форми.

Треба указати да у групи развијених, ЕУ у континуитету показује не само политичку спремност, већ и конкретним мерама реализује принципе садржане у Конвенцији и Протоколу. ЕУ је својом законском регулативом утврдила обавезу смањења ГХГ за 20 одсто, повећање енергетске ефикасности за 20 и повећање производње из обновљивих извора енергије у истом износу до 2020. године.

Колико је питање климатских промена комплексно и политички осетљиво указује пример недавних састанака који су одржани у Бангкоку, почетком априла 2011. Након много формалних и неформалних састанака преговарачких група, усвојен је усаглашени текст документа, који ће се разматрати током јунских састанака у Бону. Све заинтересоване стране су то поздравиле, као корак у добром правцу.

Коначно, шта се може очекивати од састанка у Дурбану ове године или до истека Протокола 2013? Веома је незахвално правити прогнозе. „Главни погодак” био би усвајање новог међународног правно обавезујућег споразума. Међутим, вероватно да то није остварљиво на тој конференцији, већ да ће све заинтересоване стране истражити све преговарачке могућности како би убедиле супротну страну у ваљаност и рационалност својих ставова, а заправо створити простор да се преговори наставе до опште прихватљивог документа. Сваки други исход значио би да је наша цивилизација изгубила смисао за колективну одговорност. Надајмо се да ће разум преовладати.

Виши саветник у Министарству инфраструктуре и енергетике