Да би српски привредници постали власници неког предузећа у Хрватској или у Словенији, морају да понуде много више од осталих инвеститора и да плате такозвану премију због предрасуда које о нама владају. Овако после неколико година регионалног искуства данас говори бизнисмен Слободан Вучићевић, већински власник „Адриа десижна”. Кад је пре неколико година именован за председника управног одбора „Дроге Колинске” говорио је да не верује у теорије завере, да Словенија и Хрватска нису затвореније за српски него за било који други капитал. „Можда ће исти власник пре да прода фирму Енглезу него Србину, али ако понудимо пола одсто више, продаће је нама”.

Почетнички оптимизам заменила је горчина у Вучићевићевом гласу. Упркос томе, наш саговорник не жели да призна да га је искуство натерало да „промени плочу”.

– Видите да нисам променио мишљење. И тада сам тврдио да српски инвеститори морају да понуде више пара. „Нектар” је за око 20 одсто преплатио „Фруктал”. И ја сам платио премију улазећи у посао са „Турбо лимачем”, али су искрсли проблеми са пословним партнером. Добро, сукобљавања са партнером могу да се догоде било где и било коме у свету, али се нисам надао да ћу ући у сукоб са тамошњом државом – овим речима Вучићевић коментарише одлуку Трговинског суда у Загребу да предузећу „Адриа десижн” забрани коришћење знака „Турбо лимача” и још шест брендова које је купио од „Магме”.

Анимозитет према парама из Србије осећа се, каже, у свакодневном пословању.

– Народ тамо сматра да смо сви ми новац стекли деведесетих година на сумњиве начине и врло често се поставља питање порекла капитала. Такође, може да се чује и замерка да Срби не важе за добре привреднике, да нису неки домаћини, него више расипници. Али, опет кажем, то су предрасуде. Зато ће евентуални успех „Нектара” на словеначком тржишту отворити врата српском капиталу – сматра Вучићевић.

Када је „Атлантик група” Емила Тедеског преузела словеначку „Дрогу Колинску”, а самим тим и неке српске брендове („Штарк” и „Гранд”), овдашњи привредници нису крили да завиде Тедеском на подршци коју има од хрватске државе. Почевши од пореске политике, преко финансијске подршке, па до креирања амбијента за улагања. Међутим, Слободан Вучићевић каже да је то делом и због тога што наша држава има толико политичких проблема да економијом и не стиже да се бави. Због уласка на хрватско тржиште и њему, али и Родољубу Драшковићу, који је 2008. године купио „Еурофуд маркет” из Сиска, завидели су многи српски бизнисмени којима то није пошло за руком.

Изјаловио се покушај Радослава Веселиновића, председника „Галеб групе”, да преко брокерске куће „Илирика”, на берзи купи већински пакет акција фирме „Плуто” из Загреба. Пропала је и намера „Дунав храна групе” да купи „Карловачку млекару” иако је понуда овог инвестиционог фонда била и једина и најбоља. У обзир није ни узета, а у хрватским медијима се тада нагађало како иза понуде стоји прљави српски капитал. Неуспели покушаји „Делте” да преузме месну индустрију „Импром” из Крижеваца, као и да купи земљиште компаније „Загрепчанка” у Загребу, један су од узрока због кога Мирослав Мишковић не планира нове пословне пројекте на хрватском тржишту

Ипак, и Родољуб Дршковић неколико пута је истицао како му у Хрватској баш и не цветају руже.

– Нити имам подршку тамо, нити имам подршку одавде. Врло је тешко на хрватском тржишту опстати као српска фирма. Радим на ивици егзистенције, иако имам амбициозне планове и не предајем се – рекао је недавно Драшковић.

Слободан Радун, директор „Нектара”, са друге стране, истакао је да је, приликом преузимања словеначког „Фруктала”, имао сву подршку државе. Осим оне најважније – у парама.

Ипак, кад се погледају бројке, диспропорција у регионалном инвестирању не постоји само између Србије и Хрватске и Словеније. Према подацима Привредне коморе Србије, Македонске инвестиције у нашој земљи износе око 600.000 евра, док српске инвестиције у Македонији достижу 40 милиона евра. Док су улагања из Црне Горе овде изостала, „Делта холдинг” и „Телеком Србија” уложили су више од 230 милиона евра у ову суседну државу. У Босну и Херцеговину, на пример српске фирме су инвестирале око 820 милиона. На листу улагача, осим „Телекома” и „Делте”, уписао се и „Хемофарм”, али и Комерцијална банка. Са друге стране, инвестиције из БиХ у Србију једва да су достигле 100 милиона евра.

Да ли је, можда, за регионално инвестирање, од анимозитета пресуднија развијеност економија, питали смо Миливоја Милетића, директора Бироа за регионалну сарадњу ПКС-а.

– Наравно, има и тога. Такође, мало наших фирми задовољава све стандарде да би робу могли да извозе на европска тржишта. Такође, ми смо у процес транзиције касније ушли од Хрватске и Словеније, па је и то један од разлога зашто су они код нас велики улагачи, а наших инвестиција тамо нема. Ипак, не може се оспорити да постоји и нека врста отпора према улагачима из Србије, без обзира на то што нас тамошњи државни званичници уверавају да су наши инвеститори добродошли – закључује Милетић.