Да ли је светска криза за Владу Републике Србије била идеалан изговор за неиспуњене економске циљеве или ваљано оправдање јер се од исте болести разболео цео свет, питали смо Јурија Бајеца, саветника премијера Мирка Цветковића, и Николу Фабриса, ванредног професора Економског факултета.

Може ли неман с Волстрита да буде главни кривац што је две године касније експозе српског премијера, бар када је о економским циљевима реч, постао безвредан папир или су обећања и без кризе била преамбициозна. Јер, програм новоформиране извршне власти и у лето 2008. године економисти су описивали речима: „Влада је себи поставила високе циљеве”.

Да подсетимо, у експозеу се наводи да ће Србија годишње бележити привредни раст од седам одсто, а прошлу годину смо завршили у минусу од 2,8 процената.

Политика: Коју оцену бисте дали члановима Цветковићевог кабинета на половини мандата?

Бајец: Влади бих дао позитивну оцену, што не значи да бих им дао „петицу”. Чињеница је да су неки економски циљеви дефинисани у тренутку када се криза није наслућивала. Нова власт суочила се с наслеђеним околностима које би, и без кризе, довеле до тога да привреда Србије мора да направи озбиљне заокрете јер се стари модел раста истрошио. Систем по коме се сваке године троши 20 одсто више од онога што се ствара, на рачун задуживања и приватизационих прихода, више није могао да опстане. На то је још дошла и светска економска криза. Имајући у виду те две околности влада је добро испливала. Србија је, уместо да максимизира добар резултат, успела да минимизира ефекте кризе. Пад бруто домаћег производа, ипак, није био тако велики, а влада је у договору с ММФ-ом повукла и неке храбре потезе као што је замрзавање плата и пензија.

Политика: Слажете ли се са оценом некадашњег професора?

Фабрис: Можда ћу вас разочарати, али се у већини оцена слажем. Влада није радила лоше, али је нешто могло и боље. Добро је то што је економски пад био мањи него у неким земљама у региону, што је финансијски систем добро поднео кризу, деблокиран је процес придруживања ЕУ. Ова власт довела нас је до „белог шенгена”, закључила аранжман с ММФ-ом, потписала Бечку иницијативу. С друге стране, сада се јављају неке претње макроекономској стабилности, имамо највишу инфлацију у региону, девизни курс је нестабилан. Велики проблем је то што је влада повремено деловала као раштимовани оркестар јер један министар изађе с једним а други с другим ставом. Више је могло да се уради на пољу инфраструктуре, али и када је о гиљотини прописа реч.

Које год новине данас да прочитамо видимо оцену да је влада лоше радила, јер се полази само од оцене животног стандарда. Али, не постоји та влада, макар била састављена и од нобеловаца, која би могла да нас доведе у стање да богато живимо.

Политика: Чини ли Вам се да је светска криза само добар изговор за владу?

Фабрис: Криза не може да буде изговор, то је објективно тешка околност која је погодила цео свет.

Политика: Али, да ли су и без кризе неки економски циљеви били преамбициозни?

Бајец: Процена економског раста од седам одсто јесте био амбициозан циљ, али је то очекивање базирано на претходном периоду када су стопе раста биле између пет и шест одсто годишње. Та цифра би имала тежину уколико би била праћена новим моделом раста јер и у стратегији развоја од 2011. до 2020. године ми предвиђамо да су могуће стопе раста од пет, шет одсто, али под другим условима. И пре него што смо склопили аранжман с ММФ-ом, стручњаци из ове међународне институције су долазили у Србију, али нико није спомињао могућност преливања кризе. Томе се нико није надао.

Политика: Хајде да се вратимо у јул 2008. године и начин на који сте тада коментарисали новоформирану владу. Професор Фабрис је као највећи изазов нове владе видео инфлацију, високу државну потрошњу… Истовремено сте у 2008. години предвиђали и даље висок економски раст. Да ли сте тог јула видели шта нам се спрема, ако премијер није?

Фабрис: Јул 2008. године био је потпуно другачија прича. Није било никаквих назнака да ће се криза из Америке раширити на цео свет. Све то што је речено било би валидно да није било кризе. Искрено, нисам очекивао овакав слом. Али неке од тих препорука су и сада валидне. Велики јавни расходи су и даље проблем, раст девизног курса сигнализира да постоји опасност од повећања инфлације у наредном периоду.

Политика: Ви сте, професоре Бајец, пре две године као болну тачку видели инфлацију и спољнотрговински дефицит, велику јавну потрошњу, нереформисани пензиони систем…

Бајец: Не бих то ни сада много мењао. Мислим да је већина економиста годинама упозоравала, али да нас владе нису озбиљно схватале. Важније су биле кампање, политички разлози, освајање власти, осећај лакоће живота када продајете породично сребро, а не инвестирате га. Ипак је ова влада имала мало више слуха за неке економске резоне. Такође, све државе су посегле за интервенционизмом у периоду кризе, али држава је избегла замку да постане центар одлучивања. Односно, обезбедила је средства за субвенције кредита, али су одлуку о томе ко ће добити повољне зајмове доносиле банке.

Политика: Министар Динкић је рекао како није био кензијанац, односно заговорник политике државне интервенције, али га је криза натерала да то постане. Сматрате ли да је држава на добар начин интервенисала на тржишту?

Фабрис: Економска историја показује да су се интервенционизам и либерализам смењивали. Криза је показала да је државна интервенција неопходна. Али, ни превише либерализма. ни интервенционизма није добро.

Политика: Да ли је власт нашла ту меру?

Фабрис: Ако у периоду кризе пустите привреду да се самостално бори – само ћете продубити кризу. Влада је морала да интервенише и добро је што је интервенисала. Али битно је да се, како криза јењава, и држава полако повлачи.

Политика: Оставку гувернера Радована Јалашића и неслагање монетарне и фискалне власти многи виде као једну од мрља ове владе

Бајец: Био сам прилично изненађен оставком и могу да вам гарантујем да је изненађење било велико и у влади. Али, да се разумемо, притиска на гувернера који је долазио из владе није било. Јелашић јесте увек имао жестоке критике на рачун владе када је реч о расту регулисаних цена, али и због превелике јавне потрошње. Мислим да су гувернера много више нервирале квазирасправе различитих лобија који су тражили стабилност курса, а да нису разумели шта то значи. Сви, па и Народна банка Србије, воле стабилан курс, али када он настаје: када је прилив капитала велики, када има директних инвестиција… Не улазим у разлоге његове оставке, али позиција је таква да ће гувернер у Србији увек трпети притиске. Јер, невероватно је колико људи на улици мене не пита за цене уља, хлебе, брашна него све интересује шта ће бити с курсом. Ко да су сви дилери и као да сви имају неограничену количину девиза.

Фабрис: Кад год у прошлости централна банка није била независна то је водило лошим резултатима. Довољно је сетити се деведесетих када Народна банка Југославије није могла да каже „не”, него је бесомучно штампала новац. Очигледно је да је пре кризе било неслагања око курса, а да ли су и колики били притисци на гувернера можемо само да наслућујемо. НБС мора независно да води политику, јер ако подлегне притиску то ће се, пре или касније, лоше завршити.

Политика: Јелашић се с владом није слагао ни око начина на који треба потрошити новац од продаје „Телекома”. Сматрао је да је најбоље вратити дугове

Фабрис: Циљ НБС је стабилност цена, а циљ владе је брз економски развој и запосленост. Ако отплатите дугове, нећете имати инфлаторни притисак, нормално је да се Јелашић за то залагао. С друге стране, нормално је да влада жели да улаже у путну инфраструктуру јер ће то имати дугорочне позитивне ефекте пошто подстиче развој. Када је о продаји „Телекома” реч, за мене је много проблематичније то што се фаворизује један потенцијални купац.

Политика: Како сте тумачили изненадну одлуку о продаји „Телекома”? Само неколико дана пре него што је премијер објавио да ће „Телеком” бити продат, упорно је демантовано како то предузеће неће бити продато. Шта сте Ви, професоре Бајец, саветовали тада премијеру?

Бајец: Нисмо о тој теми уопште разговарали. Али, важно је да се „Телеком” прода за добру, а не било коју цену. Ако нешто продате важно је да тај новац улудо не потрошите, већ да дате на нешто што ће у перспективи остварити нову вредност.

Политика: Хоћете да кажете да је паметније тај новац уложити у инфраструктуру, јер је продуктивније, него за враћање дугова?

Бајец: Мислим да је активна употреба новца боља. Наравно, ако имате неки повраћај.  

Политика: Чуле су се оцене да је влада на обећањима већ потрошила три „Телекома”?

Фабрис: Људске жеље су бесконачне, а могућности ограничене. Причамо и делимо паре којих нема, а не знамо ни колики ће бити тај приход. Важно је да тај новац оде за унапређење инфраструктуре и то првенствено на путни и железнички Коридор 10, па тек онда на регионалне саобраћајнице. Један део новца требало би потрошити на превремену отплату дуга с највишом каматом, али и за субвенционисане кредити за стартап, односно отварање предузећа и за подстицање нових инвестиција.

Политика: Када се ломи резултат када је реч о оценама рада ове владе?

Фабрис: Свака година је битна, ниједна није изгубљена. Треба гледати целину, не могу да кажем да ће друга половина мандата бити важнија од прве.

Бајец: Наредне две године Србија треба да покаже почетак тог заокрета. Раније владе биле су под притиском увозничког лобија, који је настао као последица модела раста који је подстицао увоз: велики прилив девиза, раст плата, а самим тим и раст тражње и прецењен динар. Најлакше је купити, али је тешко продати робу. Дошло је време да јача увознички лоби и ако би влада морала да буде под неким притиском, онда би то требало да буде извознички лоби. И такав притисак сам спреман да подржим, јер Србија мора да се окреће извозу.

Политика: Шта ће бити највећи изазов с којим ће се суочити чланови Цветковићевог кабинета?

Фабрис: Главни проблем ће бити како повећати ниво запослености. Искрено речено, то је много лакше рећи него реализовати. Али, важно је да се као предуслов направи макроекономска стабилност и стимулативни амбијент, омогуће пореске олакшице. Не очекујем велики талас новог отпуштања, смањење запослености је иза нас.

Бајец: Надам се да ће проблем незапослености да се смањи и у наредним годинама као резултат новог модела раста, али и природном селекцијом ће се расположиви корпус радне снаге смањити. Ако би стопа раста до 2020. године била 5,6 одсто онда би се, како смо израчунали, отворио простор за још 400.000 нових радних места до 2020. године. Верујте, нисам ја толико убеђен да је група економиста која је радила нови модел раста сада направила толико убедљив пројекат као што је ситуација убедљива. По старом не може.

Аница Николић