Јеличке јагоде за Русију

Чачак – У хладњачи Дарка Топаловића у Миоковцима код Чачка пакују се јагоде за извоз у Руску Федерацију, најпре у пластичну кутију са отворима за струјање ваздуха. Десет таквих паковања, која примају од 480 до 500 грама воћа, смешта се у картонску гајбицу, све са бар кодовима разуме се, и упућује у Краснодар, хладњачом од 15 тона, која путује три дана.

Обавеза је да ниједан плод не сме да буде лакши од 18 грама (најтежи мери 65) и свака јагода мора имати бар 25 милиметара у пречнику.

– Прошло је време извоза у дрвеним гајбицама. Ово су правила из озбиљног пословног света и са оваквом робом Србија може да изађе на свако тржиште – каже Топаловић за „Политику”.

Његов задатак јесте да у околним селима откупи јагоде, упакује и утовари, док је извозник предузеће „Меџик фрутс ленд” из Београда, чији је власник Добросав Николић.

– Већ смо испоручили једну хладњачу и припремамо још две. То значи да ће до краја седмице из нашег села у Русију бити упућено укупно 45 тона јагода. Посао одмах настављамо на исти начин, комбинованим извозом јагоде и трешње, а затим и кајсије. Миоковци су село са највише стабала кајсије у Србији – истиче Топаловић.

Он каже, међутим, да овогодишњи извоз у Русију није ни близу најбољих година.

– Разни извозници из Србије слали су на то тржиште све и свашта. Зато морамо поново да се боримо за долазак на старе позиције.

Ове седмице, Топаловићев камион сваке вечери долази у Рајац на Јелици, по тек убране јагоде. У том селу живи један од највећих произвођача у овом крају Ратко Мартаћ (62), који са супругом Оливером и децом Христином и Милошем, јагоде гаји на 60 ари. И они се држе правила која намеће ново доба.

– Засад се најпре ђубри стајњаком, а затим следи прихрањивање водорастворљивим ђубривима, кроз систем „кап по кап”. Биљке се прскају пет пута, као последњи користи се препарат против трулежи. Иако се у Европској унији за овај препарат чак и не рачуна каренца, ми смо сами увели правило да десет дана пред бербу нема прскања, ма шта се догодило – прича Оливера, која је у кући задужена за бригу о биљкама.

Мартаћи су у јагодњак пустили изворску воду са врела удаљеног 50 метара од куће. Сваке друге године они уништавају свој засад тоталним препаратом, па у августу на иста места саде нове живиће јагоде. Јер, већ треће године бокори ове биљке почињу да се умножавају а плодови смањују, па то више није посао који се нарочито исплати.

У овом домаћинству јагоде се негују већ 50 година непрекидно. Некад су вожене комбијем или караваном „вартбург” без расхладних уређаја, ноћу и јутром продаване у Дубровнику, Сарајеву или Загребу. Мартаћи мисле да је ово можда најисплативија воћна врста.

– Прошле године, за килограм смо добијали од једног до 2,2 евра, зависно од времена бербе. Ове седмице продајемо по цени од 130 динара, али таква је година и не жалимо се – вели Ратко Мартаћ.

У хладовини, на столу под тремом, берачи држе вагицу да би измерили најкрупније плодове. Док смо ми били у Рајцу донели су више јагода по 60, а најкрупнија је мерила 62,7 грама.