Треба ли Србији нова рафинерија? Једнозначан одговор на то питање још нико у земљи поуздано – не зна. Поготово после недавног неуспелог референдума у Смедереву, у коме је холандски „Комико оил” планирао да изгради ново постројење за прераду сирове нафте. Житељи те вароши на Дунаву, коју по оној народној песми, „дуго градила Јерина”, требало је да се изјасне хоће ли рафинерију на својој обали. Смедеревци, судећи по минорном проценту излазности на референдум од свега 11 процената, не рекоше ни да ни – не. Оставише надлежнима да тумаче своју уздржаност.

И таман када су неки помислили да од „Јеринине” рафинерије нема ништа, актуелни министар енергетике Петар Шкундрић, случајно или намерно, изазва својом изјавом праву пометњу причом о наводном обећању Русима – да, док они не реконструишу купљене рафинерије од НИС-а, неће бити изградње нових капацитета за прераду нафте. Тако се питање нове рафинерије поново, само још снажније, нађе у жижи интересовања не само медија, већ и обичног света.

Ми не бисмо били то што јесмо када се не бисмо и око безазленијих ствари делили. Па што не бисмо и око рафинерије иако, истини за вољу, још нисмо сменили или изабрали новог фудбалског селектора, што је за нас много животније питање од тамо неке рафинерије вредне 250 милиона евра.

Ако би се судило само по проценту излазности Смедереваца на референдум лако би се извукао закључак – њима није стало до рафинерије. Или је, ко би знао, у питању нешто сасвим друго. Можда народ више зна о томе него они који би требало да буду експерти за ту тему. А тема је – да ли Србији треба још једна рафинерија, односно постоје ли нека правила, а не „дух споразума са законском снагом” по којима ће се у нашој држави, оваквој каква јесте, градити нова рафинерија.

А стручњаци, који би да овом приликом остану без имена и презимена, како не би утицали на исход општег изјашњавања, тврде да је важећи Закон о енергетици Србије предвидео да је за изградњу рафинеријских постројења неопходно прибавити енергетску дозволу. Тај документ је, у ствари, дозвола за изградњу или реконструкцију енергетског објекта, па и саме рафинерије.

У том закону, такође, пише да енергетску дозволу издаје министар за рударство и енергетику. Искључиво он. Судећи по томе, Смедеревци, чак и да су стопостотно изашли на изјашњавање и рекли – хоћемо рафинерију, морали би да дођу код министра и затраже његов потпис и тиме овере „народну вољу”. Он би, да је имало потребе, могао да се позове на постојеће законске одредбе и најблаже речено врати их кући необављена посла, јер само он у овој земљи последњи ставља потпис на дозволу за градњу. Али, како?

Ни министар, кажу наши саговорници, не може тек тако да дели енергетске дозволе. Ове воли, а они му нису по вољи. У важећем Закону о енергетици јасно пише да се енергетска дозвола може издати само за оне објекте који су предвиђени Стратегијом развоја енергетике Републике Србије до 2015. године. Тај документ је усвојила Скупштина Србије 2005. Шта то значи?

Да су Смедеревци организовањем свог референдума „џабе кречили” јер од њихове (не)воље није зависило баш ништа, пошто Стратегијом развоја енергетике Србије није предвиђена изградња нових рафинерија. Штавише, у њој се јасно каже да су постојећи капацитети у Србији (рафинерије „Панчево” и „Нови Сад”) довољни, али да им је потребна модернизација.

Неко може помислити да је стратегија застарела пошто је донета 2005. и да су се од тада ствари промениле. Али, није тако. Постоји и документ који се зове Програм остваривања стратегије који предвиђа њено ажурирање на сваке две године. Последњи пут то је учињено лане, а тада нико није сагледавао потребу за изградњом нове рафинерије.

О овој (не)суђеној смедеревској рафинерији или некој другој на новој локацији, свеједно, може се, дакле, озбиљније разговарати тек ако идуће године „уђе” у нови Програм остваривања енергетске стратегије. Без тога ни општенародни референдум свих грађана Србије неће помоћи, а ресорни министар да је још толики не може да изда дозволу за градњу рафинерије. Нови капацитети, једноставно, нису, бар за сада, планирани.

Нико, истичу наши саговорници, нема ништа против страних инвеститора и њихових интереса да улажу код нас, макар и у нову рафинерију, која је већ у старту у великим тржишном хендикепу, јер су НИС-ове, заједно, много веће. Да се и не говори о огромним неискоришћеним капацитетима од Македоније, Бугарске, Румуније, Мађарске, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније, па до Аустрије. Шта у том нашем регионалном плитком тржишном потоку и за веће рибе тражи „Комико оил”, најбоље знају његови власници и планери, али суштина за сваког остаје иста – држава Србија је једина адреса на коју се такви и слични инвеститори морају јавити, а не да дозволе за градњу траже од локалних партијских и других вођа, па и самог народа на референдумима.

Слободан Костић