Банатско Ново Село – У великом и лепо уређеном Банатском Новом Селу, са око десет хиљада душа, недалеко од Панчева, на магистралном путу према Вршцу, обишли смо ових јулских дана не житна поља и ужурбане комбајнере, већ једног јединог кактусара у Банату – Румуна Јована Комношана, с надимком Паја (1942), по коме га познају докле год вас очи воде и три атара даље.

Није га било тешко наћи. Већ први сељанин, преко пута две велелепне цркве у центру села, једне румунске, старије и српске – новије, показа нам „где је Пајин шор”. Лево од трафо-станице, трећи сокак лево. Улица 29. новембра 7. Нема грешке. Стижемо.

У лепо уређеној авлији, са капијом од кованог гвожђа, око девет сати пре подне – нема живе душе. Да нисмо на погрешној адреси казује нам лимена таблица – расадник. После неколико позива појављује се млађа унука да нам саопшти да су деда и тата у пољу, а мама и бака у Панчеву, али ту је Данијел, момчић с тек завршеним шестим разредом. Он ће нас одвести до деда Паје, који је с радницима на копању винограда и чемпреса.

А деда Паја, непуних пар километара изван сеоског језгра, засадио, накалемио, купио, добио... чемпреса свих боја и узраста, лозе, патуљастих брескви, нектарина... Земља сува. Мотика у рукама две Ромкиње звечи као да је бију о камен. Нема се куд, каже Паја. И он се те алатке држи иако гази шездесетшесту. Даје 1.200 динара, два оброка, дуван и пиће. И, нема радника.

Једва га са унуком одвајамо од посла. Пристаје да нам покаже кактусарник за који смо чули на једној од изложби у холу београдског Дома синдиката.

У доњем, економском делу дворишта, поред „срдитих кера” ненавиклих на госте, патака глувара и неколико коза, стижемо до тог чуда од кактусарника. У њему само једна комшиница, стално запослена, евро по сату, која расађује и пикира тек стасале примерке, ко зна које од 1.500 врста кактуса, које је Паја протеклих деценија накупио.

Признаје да је изгубио мало вољу да их мази и пази, али не одустаје. Они су, за њега, јуначко дело учинили у време велике кризе. Тамо 1992. и 1993, када се радило цео месец за десет марака, а он на пијацама у Београду узимао неколико стотина пре подне од продаје кактуса. Пола марке, марка, две... до десет. Куповали људи. И данас има кактусе по ценама које су спремни да плате само колекционари из целе земље, па и иностранства. Алоју, која је најзаступљенија, продаје и поклања само за лек.

Питамо га откуд кактуси. Шта му фали на 35 хектара плодне банатске земље у којој и дугме ниче.

– Ма није све ово било што данас видите. Када сам дошао из војске 1964. све је било другачије. Сиротиња. Уз ратарство кренем мало с баштованлуком. Видим роба иде. Али и цвеће. Што то и ја не бих радио. Засадим мало мушкатли и петунија. Све оде. Неки, међутим, питају за кактусе. Где да им кактус нађем? Одем у једну бању у Румунији и нађем човека који на улици продаје кактусе. Неке сам купио, а од већег броја врста добио семе. А онда се отворише наше границе и поче увоз из Холандије. Крете посао, а са њим и лепе паре. Па купуј земљу, механизацију, опрему, гради кућу, каже Паја и тврди да му је најбоље било у време Анте Марковића 1988–1991. Курс и цене стабилни, а купаца... Ни данас није лоше, али већ се , каже, мало уморио. Издаје га и воља, а нема ни радника којима би могао да повери тај посао.

У кући сви раде. Не само у пољу, већ и стакленику. Чак и млађани Данијел има своју тезгу на којој пелцује или сеје своје кактусе. Није, признаде, сасвим задовољан овогодишњим учинком, али планира да једног дана и сам буде – Паја.

Питамо домаћина шта му се више исплати.

Ко год хоће да ради може и да заради, тврди Паја. Проблем је што се посла мало ко лаћа. Младима је много лакше да „висе” с флашом пива испред дућана него да узму мотику у руке. Што се њега тиче, он се полако окреће чемпресима. Верује да им долази време јер људи, поготово они с већим парама, хоће да их купе за уређење својих дворишта.

Кактуси су му у почетку били знатижеља, потом љубав, а сада навика без које не може, али праве паре, од којих живи цела породица, ипак, добија од кукуруза. Да није кактуса морао би, као његове комшије, да продаје кукуруз одмах по берби. По најнижој цени. Овај „дођош” му, међутим, омогућава да жуто злато по доброј цени истура тек када за то дође време. Баш ових дана, када сви у небо гледају, а кише обилазе доњи Банат, кактуси уживају у високим температурама из својих давних постојбина и чекају – нове купце и цене.

Слободан Костић