Кад се пре неколико година тридесетогодишња Милена, дипломирани технолог, запослила у једној фармацеутској компанији мислила је да ће јој знање из области хемије бити најпотребније. Живот ју је демантовао. Само алхемија може да јој помогне да са минималцем, који износи 15.660 динара, плаћа рату за стан која прелази 25.000 динара и преживи месец дана у Београду.

– Послодавац се на такав корак одлучио због кризе. Међутим, то траје већ месецима и нема изгледа да ћу се вратити на посао. Пре неколико година, све је изгледало другачије. Зато сам и узела стан на кредит. Сада ми родитељи помажу, док не нађем други посао – пожалила се Милена.

Дарко Мијајловић (49) из Куршумлије такође месечно може да се нада само минималној заради. Да проблем буде већи, већ месецима на његов текући рачун није легла ниједна уплата. А док газда не исплати заостале минималце и Дарко, баш као и Милена, уз помоћ родитеља успева да прегура месец.

– Викендом се бавим пољопривредом у селу у ком живе моји родитељи – открива Дарко своју формулу за крпљење кућног буџета.

Даница Ј. (25) има другачији проблем. Њена месечна плата нешто је мања од 30.000, али је код послодавца пријављена на минималну зараду.

Три различита човека, три судбине, али свима је заједничко довијање и мука да на крај изађу с послодавцима, исплатом минималца, или експлоатишу раднике, или поткрадају државу неприказивањем стварних прихода. По оцени стручњака, овим се мука не завршава јер се све троје налазе у чекаоници за рад на црно.

– Они су принуђени да траже други посао или да додатни новац зараде у сивој зони – упозорава Бранисав Чанак, председник синдиката „Независност”. – То је проблем који би требало држава да реши. Има ту доста посала за инспекцију рада. Разумем да неће инспектори да реагују кад послодавац не исплаћује ни минималац, али зашто не реагују онда кад се држава поткрада. Кад послодавци, да би избегли плаћање пореза на зараде, раднике пријављују на минималну основицу – пита се Чанак.

Различите су процене колико има људи у Србији који месец прегурају на минималцу и крећу се од 20.000 па до 470.000.

Према процени Миладина Ковачевића, заменика директора Републичког завода за статистику, у фебруару је око 28.000 радника, запослених у привредним друштвима, предузећима, установама, задругама и другим организацијама, примило минималну зараду. Ковачевић појашњава да овде нису урачунати предузетници, односно самосталне трговинске радње, где такође има запослених који примају минималну зараду.

Процена синдиката „Независност” нешто је нижа. Према подацима из те организације, око 15 до 20 хиљада људи у Србији живи од минималца.

Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије (СССС), тврди да 110.000 људи у нашој земљи дневно ради за 90 динара. До пре само месец дана дневна минимална цена рада износила је 87 динара.

– Повећање од само 500 динара месечно за нас је неприхватљиво. У тој фарси више нећемо да учествујемо – рекао је Орбовић мислећи на социјално-економски савет.

На недавном састанку овог тела, које чине представници Министарства рада, СССС-а и Уније послодаваца, одбијен је захтев синдиката да минимална цена радног дана износи 92 динара.

– Ми сматрамо да је све испод 100 динара дневно понижавајуће и увредљиво. Јер, у мом блиском окружењу има људи који живе на минималцу. На њима се буквално види да себи не могу да приуште три оброка дневно. То су породичне агоније – каже Орбовић.

Ранка Савић, председница Асоцијације самосталних и независних синдиката (АСНС), процењује да чак 476.000 радника у Србији прима минималац. Овако песимистичне бројке она поткрепљује тешком економском ситуацијом у земљи и чињеницом да многи послодавци, као привремену меру против кризе, радницима исплаћују минималне зараде.

– Проблем је што се на крају испостави да се привременом решењу не назире крај. Цела текстилна и један део металске индустрије је на минималцу. Да несрећа буде већа, у исплати минималца касни се од три до пет месеци. Пре неколико дана била сам у фирми у којој се већ три године исплаћује минималац, а зарада касни пет месеци. Како можете да помогнете ако вам послодавац каже да послује с минусом. Штрајк не може да буде решење јер је ситуација у привреди катастрофална и тако нешто отерало би фирму у стечај. Нажалост, у таквим ситуацијама смо немоћни – признаје наша саговорница.

А. Николић