Svaka ozbiljna rasprava o ulasku Srbije u NATO imaće i ekonomsku stranu tog partnerstva, po logici, sa prihodnom i rashodnom stranom, odnosno podatke koliko će nova članica imati koristi (benefita) od pridruživanja toj vojnoj alijansi, ali i koliko će je to „zadovoljstvo” koštati.

Pretpostavka je da će vlasti u Srbiji, u okviru rasprave na tu temu, izaći u javnost sa dobicima i troškovima i da će to biti jedan od argumenata u odlučivanju.

Dok se ti podaci ne sakupe, izračunaju i objave, moguće je koristiti kao primer podatke država iz okruženja koje su postale članice NATO-a. Ti podaci su u izvesnoj meri teški za realnu procenu jer je na ekonomsko stanje novih članica tog saveza uticaj imala i globalna kriza. Ali, moguće je izvući zaključak da je, recimo, učlanjenje Bugarske i Rumunije (aprila 2004) i Hrvatske i Albanije (aprila 2009) imalo blagotvoran uticaj na ekonomsku stabilnost, spoljnu i unutrašnju bezbednost, rast direktnih stranih investicija i bruto domaćeg proizvoda. Činjenica je takođe da je to članstvo značilo i dodatno opterećenje za ekonomiju tih država, pre svega zbog znatnih izdataka sa sistem odbrane.

Kad se gledaju pozitivni efekti članstva u NATO-u, onda je to, pre svega, percepcija investitora da je ta zemlja sigurno mesto za ulaganje. Taj efekat nije nimalo beznačajan jer će ova i naredne godine biti period kada će se države utrkivati da privuku kapital za investicije, pa će im i članska karta tog vojnog saveza biti jedan od argumenata kojim će obezbediti nove poslove i radna mesta za svoje stanovništvo i podizanje standarda rastom BDP-a.

U godini kad je Rumunija pristupila NATO-u (2004), direktne strane investicije porasle su 166 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a u Bugarskoj 47,5 odsto. Isti trend rasta zabeležen je i od drugog pokazatelja, rasta bruto domaćeg proizvoda: u Rumuniji je BDP za samo godinu dana porastao za 3,3 odsto, a u Bugarskoj je od 2004. do 2009. godine beležio konstantni rast iznad šest odsto.

Pored tih makroekonomskih, postoje i konkretni pokazatelji o koristima članstva u NATO-u. Nove članice, na primer, mogu da koriste novac iz fondova za izgradnju infrastrukture (NSIP-The NATO Security Investment Programme), zatim da dobiju pomoć za uništavanje viška naoružanja i municije a ekonomske prednosti donosi i konverzija namene bivših vojnih objekata. Tako je, recimo, Bugarska 2007. godine dobila 75 miliona evra za modernizaciju vojske i pripremu jedinica za međunarodne misije i operacije, a Hrvatska će dobiti 40 miliona evra u narednih pet do deset godina za rekonstrukciju objekata (aerodromi, kasarne i luke) koje će koristiti njena vojska i snage NATO-a.

Učešće u vojnim misijama tog saveza stvara priliku i za angažovanje civilnih i vojnih kompanija zemlje članice. Rumunske firme učestvuju u obnovi Iraka (eksploatacija i prerada nafte, cementare, putevi, poljoprivreda), a hrvatskim kompanijama prosleđeno je obaveštenje o tenderima za opremanje NATO komande i 35 firmi predstavilo se u sedištu agencije NAMSA (NATO Maintenance and Supply Agency) u Luksemburgu.

Pored ovih benefita, nove članice imaju i određene troškove, pre svega u povećanju dela budžeta koji se troši za modernizaciju oružanih snaga. Hrvatska, na primer, planira da do 2015. godine za modernizaciju vojske potroši milijardu evra, ali su i dalje nategnuti planovi za opremanje vojske višenamenskim borbenim avionima iz straha da bi to bilo preveliko naprezanje budžeta.

Nesumnjivo negativan efekat može imati i to što se modernizacija vojske u novim članicama NATO-a obavlja opremom koju ne proizvode domaća preduzeća nego se ona uglavnom uvozi. Tako su vojne industrije Rumunije i Bugarske zapale u krizu jer nema narudžbi, a Rumunija je morala dodatno da se zaduži kod komercijalnih banaka da bi ispunila obaveze prema tom savezu i strategijski modernizovala svoje oružane snage. Rumunija je pre ulaska u NATO iz domaće vojne industrije obezbeđivala 85 odsto potreba oružanih snaga, a na primer 2009. godine stranim kompanijama plaćeno je za vojnu opremu 292 miliona evra, a domaćim firmama 194 miliona.

Nove članice imaju obavezu da prilikom ulaska u vojni savez plaćaju i deo troškova učešća njihovih jedinica u međunarodnim mirovnim misijama. Angažman vojnika u Avganistanu Bugarsku godišnje košta oko 68 miliona evra, a 300 vojnika u Avganistanu koštalo je Hrvatsku prošle godine između 30 i 35 miliona. Za neke države nije zanemarljiva ni suma koju treba da plate kao članarinu (u slučaju Hrvatske to je tri miliona evra).

U polemikama na temu članstva u NATO-u veoma često se poseže i za ekološkim argumentima. U toj oblasti, međutim, situacija je potpuno jasna – taj savez uvažava sve zakonom propisane mere zaštite prirode i okoline koje dostavi zemlja domaćin vojnih baza. Grčka je primer kako NATO baze nisu nanele štete turizmu i prihodima od te privredne grane.