Свака озбиљна расправа о уласку Србије у НАТО имаће и економску страну тог партнерства, по логици, са приходном и расходном страном, односно податке колико ће нова чланица имати користи (бенефита) од придруживања тој војној алијанси, али и колико ће је то „задовољство” коштати.

Претпоставка је да ће власти у Србији, у оквиру расправе на ту тему, изаћи у јавност са добицима и трошковима и да ће то бити један од аргумената у одлучивању.

Док се ти подаци не сакупе, израчунају и објаве, могуће је користити као пример податке држава из окружења које су постале чланице НАТО-а. Ти подаци су у извесној мери тешки за реалну процену јер је на економско стање нових чланица тог савеза утицај имала и глобална криза. Али, могуће је извући закључак да је, рецимо, учлањење Бугарске и Румуније (априла 2004) и Хрватске и Албаније (априла 2009) имало благотворан утицај на економску стабилност, спољну и унутрашњу безбедност, раст директних страних инвестиција и бруто домаћег производа. Чињеница је такође да је то чланство значило и додатно оптерећење за економију тих држава, пре свега због знатних издатака са систем одбране.

Кад се гледају позитивни ефекти чланства у НАТО-у, онда је то, пре свега, перцепција инвеститора да је та земља сигурно место за улагање. Тај ефекат није нимало безначајан јер ће ова и наредне године бити период када ће се државе утркивати да привуку капитал за инвестиције, па ће им и чланска карта тог војног савеза бити један од аргумената којим ће обезбедити нове послове и радна места за своје становништво и подизање стандарда растом БДП-а.

У години кад је Румунија приступила НАТО-у (2004), директне стране инвестиције порасле су 166 одсто у односу на претходну годину, а у Бугарској 47,5 одсто. Исти тренд раста забележен је и од другог показатеља, раста бруто домаћег производа: у Румунији је БДП за само годину дана порастао за 3,3 одсто, а у Бугарској је од 2004. до 2009. године бележио константни раст изнад шест одсто.

Поред тих макроекономских, постоје и конкретни показатељи о користима чланства у НАТО-у. Нове чланице, на пример, могу да користе новац из фондова за изградњу инфраструктуре (NSIP-The NATO Security Investment Programme), затим да добију помоћ за уништавање вишка наоружања и муниције а економске предности доноси и конверзија намене бивших војних објеката. Тако је, рецимо, Бугарска 2007. године добила 75 милиона евра за модернизацију војске и припрему јединица за међународне мисије и операције, а Хрватска ће добити 40 милиона евра у наредних пет до десет година за реконструкцију објеката (аеродроми, касарне и луке) које ће користити њена војска и снаге НАТО-а.

Учешће у војним мисијама тог савеза ствара прилику и за ангажовање цивилних и војних компанија земље чланице. Румунске фирме учествују у обнови Ирака (експлоатација и прерада нафте, цементаре, путеви, пољопривреда), а хрватским компанијама прослеђено је обавештење о тендерима за опремање НАТО команде и 35 фирми представило се у седишту агенције NAMSA (NATO Maintenance and Supply Agency) у Луксембургу.

Поред ових бенефита, нове чланице имају и одређене трошкове, пре свега у повећању дела буџета који се троши за модернизацију оружаних снага. Хрватска, на пример, планира да до 2015. године за модернизацију војске потроши милијарду евра, али су и даље натегнути планови за опремање војске вишенаменским борбеним авионима из страха да би то било превелико напрезање буџета.

Несумњиво негативан ефекат може имати и то што се модернизација војске у новим чланицама НАТО-а обавља опремом коју не производе домаћа предузећа него се она углавном увози. Тако су војне индустрије Румуније и Бугарске запале у кризу јер нема наруџби, а Румунија је морала додатно да се задужи код комерцијалних банака да би испунила обавезе према том савезу и стратегијски модернизовала своје оружане снаге. Румунија је пре уласка у НАТО из домаће војне индустрије обезбеђивала 85 одсто потреба оружаних снага, а на пример 2009. године страним компанијама плаћено је за војну опрему 292 милиона евра, а домаћим фирмама 194 милиона.

Нове чланице имају обавезу да приликом уласка у војни савез плаћају и део трошкова учешћа њихових јединица у међународним мировним мисијама. Ангажман војника у Авганистану Бугарску годишње кошта око 68 милиона евра, а 300 војника у Авганистану коштало је Хрватску прошле године између 30 и 35 милиона. За неке државе није занемарљива ни сума коју треба да плате као чланарину (у случају Хрватске то је три милиона евра).

У полемикама на тему чланства у НАТО-у веома често се посеже и за еколошким аргументима. У тој области, међутим, ситуација је потпуно јасна – тај савез уважава све законом прописане мере заштите природе и околине које достави земља домаћин војних база. Грчка је пример како НАТО базе нису нанеле штете туризму и приходима од те привредне гране.