Финансијска криза надмудрила стручњаке

„Ако људи спајају крај с крајем и сваког месеца се задужују, биће огромних проблема. Пре или касније ђаво ће доћи по своје, неко ће им закуцати на врата и одузети стан или ауто. Кредит је луксуз.” Овако је бивши гувернер Радован Јелашић у јесен 2007. године у време кредитног бума, као гост редакције „Политике”, упозоравао грађане да не троше више него што зарађују.

Нико то не ради из беса, већ да би задовољио основне потребе, одговорили су му новинари, „ јер да нису узимали кредите – многи грађани данас не би имали ни стан, ни ципеле, ни компјутер”.

– А реците ви мени шта ћете урадити кад узмете зајам с девизном клаузулом и неко 2008. године замрзне плате, а курс оде – питао је тадашњи гувернер.

Готово пророчки данас делује ова изјава бившег првог човека централне банке, иако је тог дана била повод за оштру расправу са новинарима „Политике”. Јер после непуних годину дана догодило се оно што нико није могао да предвиди. Светска криза уздрмала је и српско тржиште, плате и пензије су замрзнуте, рате за кредите су повећане, а оне у швајцарцима – дуплиране.

Речником бившег гувернера речено – ђаво је заиста код многих дошао по своје. Вероватно несвесно, Јелашић је тако предвидео нешто што никоме од стручњака у то време није падало на памет.

Нису само грађани и новинари у то доба правили лоше процене. Неколико економиста, на пример, узело је стамбене кредите у швајцарским францима. Међу њима су и Никола Алтипармаков, члан Фискалног савета и Мирослав Здравковић уредник сајта „Макроекономија”.

Милан Париводић, бивши министар за економске односе са иностранством, ишао је тако далеко да је грађане уверавао да швајцарци нису ризични. Полакомила се и Дијана Марковић-Бајаловић, бивша председница Комисије за заштиту конкуренције, али и комплетни управни одбори неких веома утицајних банака на тржишту.

У тој чињеници неки државни званичници виде разлог да незванично спочитају члановима Фискалног савета, јер уколико нису у стању да финансијски стабилизују сопствени буџет, како ће онда предложити мере за стабилизацију државне касе.

Међутим, и многе представнике власти криза је такође „насанкала”. У јесен 2008. године државни званичници очекивали су економски раст од 5,5 одсто, а привреда је 2009. годину завршила у минусу. И врапци на грани памте како су Божидар Ђелић и Млађан Динкић кризу представљали као нашу шансу.

Али се можда мало ко сећа како је на једном радном ручку премијера Мирка Цветковића с бизнисменима, баш док су конобари доносили дезерт, привредник Топлица Спасојевић окупљенима забиберио оброк. Рекао је да се управо вратио из Русије и Америке, где се озбиљно спремају антикризне мере и питао премијера шта ће наша влада тим поводом предузети.

Питање је остало без конкретног одговора. До Нове године, кад је економски део наше владе покуцао на врата зграде у Пенсилванија авенији у Вашингтону и од ММФ-а затражио помоћ, уплашено становништво повукло је око милијарду евра штедње из банака. Касније је мерама владе тај новац из сламарица враћен назад у банке.

И држава је, такође, баш као и стручњаци и добар део грађана, приликом позајмљивања новца „пала” на процени исплативости задуживања. Не тако давно, у јесен прошле године, предвидела је да јој је исплативије задуживање у америчкој валути и емитовала је обвезнице у вредности милијарду долара с каматом од 7,25 одсто. Међутим, долар је у међувремену ојачао.

И домаћи привредници су такође „насанкани” током свих ових кризних година. Они који су се протезали више него што су дугачки скупо су платили погрешну процену. Дугови су тако бизнисмена Зорана Дракулића натерали да се одрекне већинског власништва у компанији, Мирослава Мишковића да прода „Макси”, а потопили су и пословну империју Ђорђија Ницовића...

Рецесија је Родољубу Драшковићу купила карту за Швајцарску у једном правцу, па је објавио да напушта Србију, а Милана Бека истерала из сенке у којој се дуго година скривао и натерала да јавно проговори. Они који су важили за најкрупније зверке српског бизниса по неколико десетина милиона евра плаћали су ексклузивне локације, јер се веровало да ће у наредном периоду тек уследити инвестициони бум. Због кризе од планова су одустали.

И угледни престонички агенти за некретнине су томе, добрим делом кумовали. Јер средином 2008. године новинске ступце су пуниле процене како ће 2009. године тржиште некретнина да процвета.

Некажњено нису прошли ни брокери, кад се берза 2009. године за само неколико месеци стрмоглавила за 75 одсто. И најугледнији трговци акцијама тада су имали значајне губитке, па је на берзи изгубила и тадашња позната брокерка Драгијана Радоњић-Петровић. У дебелом минусу су били и новинари којима је праћење берзе било у опису посла, а који су поверовали својим контактима на тржишту капитала.

На крају испаде да кризу нико није успео да превари. Цех су платили сви без изузетка: грађани, привредници, банкари, државни званичници, аналитичари, брокери, новинари... И баш због тога се у економским уџбеницима овакви циклуси у привреди сматрају кризама. Зато што нико не може да их предвиди.