„Ako ljudi spajaju kraj s krajem i svakog meseca se zadužuju, biće ogromnih problema. Pre ili kasnije đavo će doći po svoje, neko će im zakucati na vrata i oduzeti stan ili auto. Kredit je luksuz.” Ovako je bivši guverner Radovan Jelašić u jesen 2007. godine u vreme kreditnog buma, kao gost redakcije „Politike”, upozoravao građane da ne troše više nego što zarađuju.

Niko to ne radi iz besa, već da bi zadovoljio osnovne potrebe, odgovorili su mu novinari, „ jer da nisu uzimali kredite – mnogi građani danas ne bi imali ni stan, ni cipele, ni kompjuter”.

– A recite vi meni šta ćete uraditi kad uzmete zajam s deviznom klauzulom i neko 2008. godine zamrzne plate, a kurs ode – pitao je tadašnji guverner.

Gotovo proročki danas deluje ova izjava bivšeg prvog čoveka centralne banke, iako je tog dana bila povod za oštru raspravu sa novinarima „Politike”. Jer posle nepunih godinu dana dogodilo se ono što niko nije mogao da predvidi. Svetska kriza uzdrmala je i srpsko tržište, plate i penzije su zamrznute, rate za kredite su povećane, a one u švajcarcima – duplirane.

Rečnikom bivšeg guvernera rečeno – đavo je zaista kod mnogih došao po svoje. Verovatno nesvesno, Jelašić je tako predvideo nešto što nikome od stručnjaka u to vreme nije padalo na pamet.

Nisu samo građani i novinari u to doba pravili loše procene. Nekoliko ekonomista, na primer, uzelo je stambene kredite u švajcarskim francima. Među njima su i Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta i Miroslav Zdravković urednik sajta „Makroekonomija”.

Milan Parivodić, bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, išao je tako daleko da je građane uveravao da švajcarci nisu rizični. Polakomila se i Dijana Marković-Bajalović, bivša predsednica Komisije za zaštitu konkurencije, ali i kompletni upravni odbori nekih veoma uticajnih banaka na tržištu.

U toj činjenici neki državni zvaničnici vide razlog da nezvanično spočitaju članovima Fiskalnog saveta, jer ukoliko nisu u stanju da finansijski stabilizuju sopstveni budžet, kako će onda predložiti mere za stabilizaciju državne kase.

Međutim, i mnoge predstavnike vlasti kriza je takođe „nasankala”. U jesen 2008. godine državni zvaničnici očekivali su ekonomski rast od 5,5 odsto, a privreda je 2009. godinu završila u minusu. I vrapci na grani pamte kako su Božidar Đelić i Mlađan Dinkić krizu predstavljali kao našu šansu.

Ali se možda malo ko seća kako je na jednom radnom ručku premijera Mirka Cvetkovića s biznismenima, baš dok su konobari donosili dezert, privrednik Toplica Spasojević okupljenima zabiberio obrok. Rekao je da se upravo vratio iz Rusije i Amerike, gde se ozbiljno spremaju antikrizne mere i pitao premijera šta će naša vlada tim povodom preduzeti.

Pitanje je ostalo bez konkretnog odgovora. Do Nove godine, kad je ekonomski deo naše vlade pokucao na vrata zgrade u Pensilvanija aveniji u Vašingtonu i od MMF-a zatražio pomoć, uplašeno stanovništvo povuklo je oko milijardu evra štednje iz banaka. Kasnije je merama vlade taj novac iz slamarica vraćen nazad u banke.

I država je, takođe, baš kao i stručnjaci i dobar deo građana, prilikom pozajmljivanja novca „pala” na proceni isplativosti zaduživanja. Ne tako davno, u jesen prošle godine, predvidela je da joj je isplativije zaduživanje u američkoj valuti i emitovala je obveznice u vrednosti milijardu dolara s kamatom od 7,25 odsto. Međutim, dolar je u međuvremenu ojačao.

I domaći privrednici su takođe „nasankani” tokom svih ovih kriznih godina. Oni koji su se protezali više nego što su dugački skupo su platili pogrešnu procenu. Dugovi su tako biznismena Zorana Drakulića naterali da se odrekne većinskog vlasništva u kompaniji, Miroslava Miškovića da proda „Maksi”, a potopili su i poslovnu imperiju Đorđija Nicovića...

Recesija je Rodoljubu Draškoviću kupila kartu za Švajcarsku u jednom pravcu, pa je objavio da napušta Srbiju, a Milana Beka isterala iz senke u kojoj se dugo godina skrivao i naterala da javno progovori. Oni koji su važili za najkrupnije zverke srpskog biznisa po nekoliko desetina miliona evra plaćali su ekskluzivne lokacije, jer se verovalo da će u narednom periodu tek uslediti investicioni bum. Zbog krize od planova su odustali.

I ugledni prestonički agenti za nekretnine su tome, dobrim delom kumovali. Jer sredinom 2008. godine novinske stupce su punile procene kako će 2009. godine tržište nekretnina da procveta.

Nekažnjeno nisu prošli ni brokeri, kad se berza 2009. godine za samo nekoliko meseci strmoglavila za 75 odsto. I najugledniji trgovci akcijama tada su imali značajne gubitke, pa je na berzi izgubila i tadašnja poznata brokerka Dragijana Radonjić-Petrović. U debelom minusu su bili i novinari kojima je praćenje berze bilo u opisu posla, a koji su poverovali svojim kontaktima na tržištu kapitala.

Na kraju ispade da krizu niko nije uspeo da prevari. Ceh su platili svi bez izuzetka: građani, privrednici, bankari, državni zvaničnici, analitičari, brokeri, novinari... I baš zbog toga se u ekonomskim udžbenicima ovakvi ciklusi u privredi smatraju krizama. Zato što niko ne može da ih predvidi.