У Куршумлији се криза уопште не осећа. Привреду немамо, фабрике су растурене и позатваране, годинама не радимо. Нема криза за шта да се у’вати. Благо вама у Београду што сте у кризи, јер знате и за боље дане. Овако је иронично четрдесетпетогодишњи Драгољуб Нешић из Куршумлије одговорио на питање о рецесији. Сваки пут кад на вестима чује како званична статистика објављује излазак из кризе, овај некадашњи варилац, уз сијасет псовки, промени канал. Исто реагује и његов вршњак из престонице који је по занимању новинар. „Вратили су ме у време кад сам имао 15 година. Кева ми од пензије даје за џепарац, а ја се шверцујем у градском превозу”, описује наш саговорник квалитет свог живота.

А кад Миладин Ковачевић, заменик директора Републичког завода за статистику, уђе у своју канцеларију и укрсти статистичке податке, види да је, рецимо, у првом тромесечју економски раст износио 0,6 одсто, да је просечна плата реално већа за 3,7 одсто него лане, док је индустријска производња скочила за седам одсто, а извоз порастао за петину у односу на исти период прошле године. А шта види кад уђе у продавницу, питали смо га.

– У продавницу идем само кад морам – признаје искрено и додаје да то углавном ради његова супруга. – Наравно да она има утисак да је све поскупело. Осећам да ми је субјективно горе када су лична примања у питању. Јер, чак и да су нам плате остале исте, због слабљења динара реално имамо много мање новца.

Овако шизофрена ситуација свој одговор има у стручној литератури. „Од када постоји статистика, постоји и та празнина, односно раскорак са реалним животом”, објашњава Ковачевић.

Како каже, статистика као наука методолошки снима масовне појаве, док појединац има само индивидуални утисак.

– То се најбоље види када је раст цена у питању. Посматрач, па макар он био и статистичар, гледа само оно што га интересује. То је мали број производа у односу на све оно што улази у потрошачку корпу. А да не причамо о услугама и производима који се не купују у продавници, које потрошач обично не види. Свако има неку своју потрошачку корпу и могуће је да је она скупља, али то не значи да су све цене производа и услуга повећане – истиче Ковачевић.

У овом одговору лежи и објашњење зашто је у јуну статистика забележила да су цене остале непромењене у односу на претходни месец, док грађани нису осећали ову стагнацију на папиру, већ су видели само инфлацију у тањиру.

Ковачевић објашњава да постоји дефиниција по којој је, на пример, довољно да привреда буде два тромесечја у минусу и да се објави рецесија, док је за излазак из кризе довољан позитиван резултат у само једном тромесечју.

– Тако посматрано, у првом кварталу забележен је раст бруто домаћег производа (БДП) од 0,6 одсто. Међутим, то не значи да је тај раст одржив и не значи да је стандард порастао. Јер и даље имамо драстичан пад запослености – казао је Ковачевић.

Анкета о радној снази то и потврђује, јер је са октобарских 16,6 одсто стопа незапослености у априлу скочила на 19,2 одсто. Зато професор Ковачевић истиче да кључ за излазак из кризе лежу у повећању броја запослених.

Премијер Мирко Цветковић је у последњим јавним наступима врло често говорио како статистички показатељи указују да је рецесији одзвонило, али да грађани то још не осећају. Његов саветник професор Јуриј Бајец истиче да је раскорак између статистике и реалног живота нормалан.

– Као што сада не видимо знаке опоравка, тако ни пре годину и по дана, када је статистика показивала знаке погоршања, ми нисмо имали субјективни утисак да смо у кризи већ смо и даље живели и трошили по старим навикама – објашњава Бајец.

Он је, такође, заговорник става да се бољитак неће осетити док се не смањи број незапослених.

Привредници, са друге стране, баш као и грађани сумњају у веродостојност статистичких података. Немања Попов, директор компаније „Центропроизвод”, разговор на ову тему започео је тако што је испричао виц:

– Постоје четири врсте лажи: мала лаж, лаж, велика лаж и статистика. Шалу на страну, али навикнут сам да у Србији сумњам у квалитет свега и свачега, па то исто важи и за статистику. Али заиста бих волео да ми неко као привреднику објасни на основу којих података је израчунат раст БДП-а од 0,6 одсто ако неликвидност у привреди расте, ако курс пада, тражња у малопродаји такође опада, као и животни стандард – сумњичав је наш саговорник.

Каже да му је јасно да статистика треба да покаже тренд а не субјективни осећај неког појединца, али да реални живот нису само бројке.

Немања Попов, као потрошач, не као директор, такође осећа да му је сада горе него прошле године.

– Мој рачун у самопослузи се смањио, одложио сам нешто што сам планирао да инвестирам у кући. Раније сам практиковао да сваког викенда одем негде из Београда, овог лета ниједном нисам нигде отишао – каже Попов.

А. Николић

----------------------------------------------

Лопате пара Србима недовољне

Миладин Ковачевић истиче да је један од највећих проблема нерационална потрошња.

– Некима да лопатом досипаш паре, не би им било довољно. Није рационално да се луксузни џип купује на кредит, као што није рационално да се плазма телевизор отплаћује годину дана – каже Ковачевић и додаје да је опасно кад људи од детињства граде ризик и тако себе гурају у невољу.

На питање како он троши, Ковачевић одговара да многи мисле да лаже кад каже да за луксуз пет пара не даје, али да је једино правило које је пресудно приликом куповине – функционалност.

– Није то питање тога да ли штедим или не штедим, имам или немам. Али не видим ниједан разлог зашто бих на плазма телевизор дао неколико стотина евра, кад за много мање паре добијем све што ми треба – да се информишем и да лепо видим слику. Никада нисам купио нов ауто, јер ми је логичније да за онај који је стар неколико година платим дупло мање, а добијем исто – каже Ковачевић који признаје да је новац намењен за свадбу почетком осамдесетих година потрошио на куповину аутомобила.