Које би конкретне мере домаћа економска памет предложила премијеру Мирку Цветковићу, да их којим случајем позове у свој кабинет, и од њих затражи рецепт како да се покрене троми економски опоравак? У Европи се догодине очекује раст од једва 0,2 одсто, а кад је нашем највећем трговинском партнеру иде лоше, ни нама не може да буде добро. Како да помогнемо сами себи? Имамо ли шта што нас може покренути у сопственом дворишту? У ком, да мука буде још већа – слика уопште није ружичаста. Многи и процену да ће привредни раст у 2012. години бити скромних 1,5 одсто виде као оптимистичну. Пре само два месеца надали смо се стопи од четири одсто, да бисмо је потом смањили на три, а приликом последњих разговора са Фондом и преполовили.

У односу на први талас кризе, када је држава могла новцем из буџета да подстиче привреду, маневарски простор за државне подстицаје сада је ограничен. При томе, 80 одсто расхода из државне касе законом је закуцано и простор за штедњу је поприлично сужен. Узак је и канал за додатно задуживање, јер је државни дуг Србије безмало достигао законом дефинисану границу. А структура бруто домаћег производа, односно свега онога што као привреда створимо за годину дана, веома је неповољна. Јер скоро 70 одсто БДП-а чине услуге. Где онда може да се нађе простор за нови економски раст у овој наизглед безизлазној ситуацији?

– Знам ја одговор на то питање, али то неко мора да плати – озбиљан је Иван Николић, сарадник Економског института.

Рецепт за излазак из кризе не може да открије за џабе. Али додаје да морамо бити свесни да не постоји инстант решење које ће нас преко ноћи учинити богатим.

Владимир Вучковић, члан Фискалног савета, каже да ту нема неке велике филозофије. Једноставно – мора се водити рачуна о буквално сваком динару.

– Треба добро прочешљати државну касу и наћи простор за уштеде. Такође, треба покренути и пореску реформу, али и привреди поједноставити услове пословања. Односно, наставити процес укидања непотребних бирократских процедура. Треба размислити и о укидању непотребних намета на привреду. Ако већ не можемо да утичемо на ситуацију у еврозони и окружењу, и ако смо потпуно немоћни када су спољашни утицаји у питању, онда морамо да почистимо ситуацију у сопственом дворишту – уверен је Вучковић.

И док он сматра да у буџету за следећу годину има врло мало простора за подстицање привреде, Горан Николић, сарадник Центра за нову политику, не мисли тако. Сматра да је то врло важно у кризним временима. Убеђен је да су субвенције битне за економски раст, јер бисмо у супротном имали индустријска гробља.

Оваква разилажења економиста у мишљењима нису само типична за Србију. Широм света економски експерти су се поделили у две групе. Док с једне стране Лоренс Самерс, бивши Обамин економски саветник, на пример, тврди да се криза, изазвана недостатком поверења, високим дугом и високом потрошњом, не може решити без повећања поверења, раста дуга и повећања потрошње, с друге стране, немачки министар финансија каже да се пожар не гаси тако што се на лош новац баца добар.   

Владимир Вучковић, члан Фискалног савета, сматра да не спада ни у једну ни у другу групу економиста. „Решење је негде између”, тврди.

– Знам да ће ме многе колеге критиковати због тога што сам заговорник државног интервенционизма, али мислим да је опоравак немогуће покренути на други начин – правдао се Горан Николић.

Кључ за економски раст јесу инвестиције. А у ситуацији када приватни улагачи оклевају због кризе, држава мора да улаже новац како би покренула инвестициони циклус. Због тога, према његовој оцени, треба мењати структуру потрошње у државној каси.

– Треба драстично смањити расходе за куповину робе и услуга, а повећати капиталне издатке у буџету – каже Николић.

Међутим, блиска историја показује да се расходи намењени за државне инвестиције, ребалансом, односно прекрајањем државне касе, обично преусмере у потрошњу, односно плате и пензије.

Мирослав Здравковић, уредник портала Макроекономија, сматра да креатори економске политике и у кризним временима морају да размишљају дугорочно. Искрено је убеђен да извори нашег будућег раста леже на њивама. Због тога сматра да држава мора донацијама да подстакне пољопривреду производњу. И то тако да дотације добију индивидуални пољопривредни произвођачи, а не неколико капиталиста.

– Такође, треба промовисати позитивне примере. Оне привреднике и пољопривредне произвођаче који су успели својим радом да зараде новац. Сматрам да се, у ситуацији када је Европа у кризи, и самим тим Италија наш велики трговински партнер у проблему – треба окренути ка истоку. И тамо тражити партнере. Државни званичници у томе могу много да помогну тако што ће повезати и учврстити везе између привредника – уверен је Здравковић.