Ove godine smo puno radili, ništa nismo zaradili i čak smo i gubitak napravili. Ovo tvrdi Pavle Kujundžić, zemljoradnik iz Subotice, koji je ove godine na 300 hektara sejao žitarice i uljarice.

– Ako sam prošle godine naplatio 100 dinara, ove godine sam uspeo samo 70 dinara. Kurs da ne pominjem. Proizvodnja pšenice koštala me je 14 dinara po kilogramu, a prodao sam je za devet dinara. Suncokret me je koštao 24 dinara, a za njega sam dobio 16 dinara po kilogramu – priča Kujundžić.

Na pitanje šta će dogodine sejati, odgovara da raditi mora. Investicije su mu velike, ima dva kombajna, pet traktora, sve prateće mašine, a u skladište sa sušarom uložio je čak 300.000 evra. Morao je, kaže. Jer, kada uneseš robu u tuđi magacin, ona više nije tvoja, priča ovaj subotički zemljoradnik.

Da li razmišlja o preorijentaciji na neku drugu proizvodnju?

– Da, ali kako? To je velika investicija. Da zasadim 10 hektara pod jabukama, treba mi pola miliona evra. Hektar modernog voćnjaka košta preko 20.000 evra, a to nije sve. Treba imati mašine za pakovanje, kalibriranje, hladnjaču. I još nanovo treba rizikovati kakvo će biti to tržište za četiri-pet godina. Poljoprivredi treba dugoročna sigurnost plasmana, a kod nas to nije izvodljivo. Naravno, i pomoć za ovakve investicije – kaže Kujundžić.

Da li je zbog krize u agraru sada trenutak da država napravi neki koncept razvoja, uputi signale proizvođačima šta im je bolje, isplativije da proizvode. Da na primer smanje proizvodnju žitarica i opet se okrenu voćarstvu.

Miloš Milovanović, pomoćnik ministra poljoprivrede zadužen za agrarnu politiku, kaže da država neće upućivati signale koji se tiču njihovog opredeljenja šta će proizvoditi. Zašto ne?

– Ukoliko bi to uradili, preuzeli bi odgovornost za tržište, viškove robe, njihov otkup, pa i uništavanje neprodatog. Sve države se povlače iz takvih mera i preorijentišu se na mere koje su odvojene od proizvodnje. To su mere koje i mi primenjujemo, subvencije po hektaru od 12.000 dinara, bez obzira na to šta se na toj površini gaji. Znači, država daje pomoć kojom ne utiče na odluku proizvođača. Odluka je njegova – kaže Milovanović.

Naš sagovornik iz Ministarstva poljoprivrede navodi da su merama agrarne politike od 2004. godine, pa sve do sada, zemljoradnicima upućivali jasnu poruku da će država nastaviti s podrškom agraru, ali kroz druge forme koje nemaju uticaja na njihov lični izbor šta će proizvoditi.

Na pitanje kako će sedamsto-osamsto hiljada, što registrovanih što neregistrovanih, zemljoradnika napraviti pravi izbor i da li, uopšte, imaju pravu informaciju o tržištu, Milovanović kaže da toga nikada nije dovoljno i da je edukacija imperativ. Država tu pomaže preko savetodavne poljoprivredne službe na terenu i mreže za podršku ruralnom razvoju. Osim toga, tržište šalje jasnu poruku. Primer za to je ovogodišnja setva šećerne repe koja je za petinu veća nego lane, a motiv je naravno dobra cena.

Milovanović navodi da smo u ovoj godini već ostvarili pola milijarde evra suficita, i to uprkos tome što jednostrano primenjujemo trgovački deo SPP-a.

– Polako se snižava nivo naše zaštite i u 2014. godini očekuje nas najveći nivo liberalizacije u trgovini. Konkurencija će biti još prisutnija i poruka je jasna. Naš imperativ mora biti povećanje konkurentnosti, i cenovno i kvalitativno. Pored toga, neophodno je uskladiti standarde. Da bi opstali, moramo više investirati u poljoprivredu iz budžeta, preko banaka i sami poljoprivrednici iz sopstvenih sredstava – smatra Milovanović.

Generalni direktor „Delta agrara” Dejan Jeremić kaže da država mora konstantno da unapređuje postojeća rešenja i stvara ambijent za razvoj domaće poljoprivrede.

–Uloga države je davanje jasne smernice da je proizvodnja voća i povrća isplativija od gajenja pšenice i kukuruza na usitnjenim posedima. To se naročito odnosi na krajeve južno od Save i Dunava, gde bi, uslovno rečeno, država trebalo da „zabrani” proizvodnju kukuruza i pšenice na malim posedima i usmeri poljoprivrednike na daleko isplativiju proizvodnju voća i povrća.Kreiranje tražnje nije posao države već tržišta. Zadatak države je da omogući razvoj poljoprivrede kroz podsticaje naprednim proizvođačima i razvoj određenih projekata. Jedini kriterijum prilikom stimulisanja proizvodnje treba da bude uspešnost, bez obzira da li se radi o velikom ili malom proizvođaču – smatra Jeremić.

Prvi čovek „Delta agrara” kaže da je dosta bilo deklarativnog izjašnjavanja da je poljoprivreda grana po kojoj je Srbija prepoznatljiva u svetu i naša najveća izvozna šansa.Vreme je da se to i pokaže prilikom kreiranja novog budžeta. Primere kako država treba da pomogne poljoprivredi imamo u našem najbližem susedstvu. Hrvatska, recimo, subvencioniše i stimuliše ratare sa 300 evra po hektaru, a proizvođače svinja sa 15 evra po tovljeniku, odnosno 27 evra po krmači, kako bi na vreme pripremila svoje poljoprivrednike za ulazak u Evropsku uniju i tržišnu utakmicu koja ih tamo čeka.

Ukoliko se nastavi postojeći trend, kaže, Srbija će ostati zemlja sa izvrsnim poljoprivrednim potencijalom koji nije iskorišćen. Zato je sada u Srbiji svaki pomak ka evropskim i svetskim standardima u poljoprivrednoj proizvodnji izuzetak koji potvrđuje pravilo.

–Postavlja se pitanje da li će srpska poljoprivreda imati s kim da se takmiči, jer bi sa postojećim stanjem bila najslabija u EU. Srbiji je potrebno da iz korena promeni pristup poljoprivredi, da forsira, na primer, mnogo profitabilniju proizvodnju jabuka, umesto pšenice i kukuruza i da insistira na primeni modernih agrotehničkih mera. U suprotnom, postaćemo agrovazali, bez ikakve konkurentnosti na tržištu EU – prognozira Jeremić.

J. Rabrenović

Sutra: Kome treba da pomogne država