Ове године смо пуно радили, ништа нисмо зарадили и чак смо и губитак направили. Ово тврди Павле Кујунџић, земљорадник из Суботице, који је ове године на 300 хектара сејао житарице и уљарице.

– Ако сам прошле године наплатио 100 динара, ове године сам успео само 70 динара. Курс да не помињем. Производња пшенице коштала ме је 14 динара по килограму, а продао сам је за девет динара. Сунцокрет ме је коштао 24 динара, а за њега сам добио 16 динара по килограму – прича Кујунџић.

На питање шта ће догодине сејати, одговара да радити мора. Инвестиције су му велике, има два комбајна, пет трактора, све пратеће машине, а у складиште са сушаром уложио је чак 300.000 евра. Морао је, каже. Јер, када унесеш робу у туђи магацин, она више није твоја, прича овај суботички земљорадник.

Да ли размишља о преоријентацији на неку другу производњу?

– Да, али како? То је велика инвестиција. Да засадим 10 хектара под јабукама, треба ми пола милиона евра. Хектар модерног воћњака кошта преко 20.000 евра, а то није све. Треба имати машине за паковање, калибрирање, хладњачу. И још наново треба ризиковати какво ће бити то тржиште за четири-пет година. Пољопривреди треба дугорочна сигурност пласмана, а код нас то није изводљиво. Наравно, и помоћ за овакве инвестиције – каже Кујунџић.

Да ли је због кризе у аграру сада тренутак да држава направи неки концепт развоја, упути сигнале произвођачима шта им је боље, исплативије да производе. Да на пример смање производњу житарица и опет се окрену воћарству.

Милош Миловановић, помоћник министра пољопривреде задужен за аграрну политику, каже да држава неће упућивати сигнале који се тичу њиховог опредељења шта ће производити. Зашто не?

– Уколико би то урадили, преузели би одговорност за тржиште, вишкове робе, њихов откуп, па и уништавање непродатог. Све државе се повлаче из таквих мера и преоријентишу се на мере које су одвојене од производње. То су мере које и ми примењујемо, субвенције по хектару од 12.000 динара, без обзира на то шта се на тој површини гаји. Значи, држава даје помоћ којом не утиче на одлуку произвођача. Одлука је његова – каже Миловановић.

Наш саговорник из Министарства пољопривреде наводи да су мерама аграрне политике од 2004. године, па све до сада, земљорадницима упућивали јасну поруку да ће држава наставити с подршком аграру, али кроз друге форме које немају утицаја на њихов лични избор шта ће производити.

На питање како ће седамсто-осамсто хиљада, што регистрованих што нерегистрованих, земљорадника направити прави избор и да ли, уопште, имају праву информацију о тржишту, Миловановић каже да тога никада није довољно и да је едукација императив. Држава ту помаже преко саветодавне пољопривредне службе на терену и мреже за подршку руралном развоју. Осим тога, тржиште шаље јасну поруку. Пример за то је овогодишња сетва шећерне репе која је за петину већа него лане, а мотив је наравно добра цена.

Миловановић наводи да смо у овој години већ остварили пола милијарде евра суфицита, и то упркос томе што једнострано примењујемо трговачки део СПП-а.

– Полако се снижава ниво наше заштите и у 2014. години очекује нас највећи ниво либерализације у трговини. Конкуренција ће бити још присутнија и порука је јасна. Наш императив мора бити повећање конкурентности, и ценовно и квалитативно. Поред тога, неопходно је ускладити стандарде. Да би опстали, морамо више инвестирати у пољопривреду из буџета, преко банака и сами пољопривредници из сопствених средстава – сматра Миловановић.

Генерални директор „Делта аграра” Дејан Јеремић каже да држава мора константно да унапређује постојећа решења и ствара амбијент за развој домаће пољопривреде.

–Улога државе је давање јасне смернице да је производња воћа и поврћа исплативија од гајења пшенице и кукуруза на уситњеним поседима. То се нарочито односи на крајеве јужно од Саве и Дунава, где би, условно речено, држава требало да „забрани” производњу кукуруза и пшенице на малим поседима и усмери пољопривреднике на далеко исплативију производњу воћа и поврћа.Креирање тражње није посао државе већ тржишта. Задатак државе је да омогући развој пољопривреде кроз подстицаје напредним произвођачима и развој одређених пројеката. Једини критеријум приликом стимулисања производње треба да буде успешност, без обзира да ли се ради о великом или малом произвођачу – сматра Јеремић.

Први човек „Делта аграра” каже да је доста било декларативног изјашњавања да је пољопривреда грана по којој је Србија препознатљива у свету и наша највећа извозна шанса.Време је да се то и покаже приликом креирања новог буџета. Примере како држава треба да помогне пољопривреди имамо у нашем најближем суседству. Хрватска, рецимо, субвенционише и стимулише ратаре са 300 евра по хектару, а произвођаче свиња са 15 евра по товљенику, односно 27 евра по крмачи, како би на време припремила своје пољопривреднике за улазак у Европску унију и тржишну утакмицу која их тамо чека.

Уколико се настави постојећи тренд, каже, Србија ће остати земља са изврсним пољопривредним потенцијалом који није искоришћен. Зато је сада у Србији сваки помак ка европским и светским стандардима у пољопривредној производњи изузетак који потврђује правило.

–Поставља се питање да ли ће српска пољопривреда имати с ким да се такмичи, јер би са постојећим стањем била најслабија у ЕУ. Србији је потребно да из корена промени приступ пољопривреди, да форсира, на пример, много профитабилнију производњу јабука, уместо пшенице и кукуруза и да инсистира на примени модерних агротехничких мера. У супротном, постаћемо агровазали, без икакве конкурентности на тржишту ЕУ – прогнозира Јеремић.

Ј. Рабреновић

Сутра: Коме треба да помогне држава