Због ра­зних на­ме­та др­жа­ве и гра­да, ко­је пред­у­зет­ни­ци мо­ра­ју да пла­те, у Бе­о­гра­ду је, пре­ма по­да­ци­ма Уни­је по­сло­да­ва­ца Ср­би­је, у про­те­клих го­ди­ну да­на уга­ше­но 42 од­сто ма­лих пред­у­зе­ћа. По бро­ју за­тво­ре­них пред­у­зе­ћа глав­ни град Ср­би­је пред­ња­чи у од­но­су на оста­ле европ­ске пре­сто­ни­це. У Ско­пљу је у истом пе­ри­о­ду не­ста­ло 19,4, Бу­ку­ре­шту 11,7, Со­фи­ји 11, 5, Љу­бља­ни 9,5, Бу­дим­пе­шти осам, а у Ам­стер­да­му са­мо 4, 5 од­сто.

Ве­ли­ка оп­те­ре­ће­ња, ко­ја се ме­ре ми­ли­о­ни­ма ди­на­ра го­ди­шње, пре­ма ис­тра­жи­ва­њу Уни­је по­сло­да­ва­ца Ср­би­је, глав­ни су раз­лог не­стан­ка ма­лих пред­у­зе­ћа и пре­ла­зак њи­хо­вих вла­сни­ка у си­ву зо­ну по­сло­ва­ња.

– На­ше фир­ме има­ју ма­ли обрт­ни ка­пи­тал. Про­се­чан обрт фир­ме у Ср­би­ји, ра­чу­на­ју­ћи ма­ла, сред­ња и ве­ли­ка пред­у­зе­ћа, је­сте 5.100 евра. Под прет­по­став­ком да вла­сник пред­у­зе­ћа има пет рад­ни­ка и да из­ми­ру­је све оба­ве­зе пре­ма гра­ду, др­жа­ви и оп­шти­ни – он у про­се­ку има 40 нов­ча­них оба­ве­за ме­сеч­но. Пре­ци­зни­је, у пре­храм­бе­ној ин­ду­стри­ји – 52, у уго­сти­тељ­ству – 39, у тек­стил­ној ин­ду­стри­ји – 36. Ка­да се све са­бе­ре, у пр­вих го­ди­ну да­на по­сло­ва­ња тај по­чет­ни ка­пи­тал се ис­то­пи – на­во­ди Дра­го­љуб Ра­јић из Уни­је по­сло­да­ва­ца Ср­би­је.

На пи­та­ње ка­ко се об­ја­шња­ва ве­ли­ка раз­ли­ка у бро­ју уга­ше­них пред­у­зе­ћа у од­но­су на оста­ле европ­ске зе­мље он ка­же да код нас не по­сто­ји ни­ка­ква сти­му­ла­тив­на по­ли­ти­ка. За­ра­де се ли­не­ар­но опо­ре­зу­ју по истим сто­па­ма за бан­ка­ре и сит­не за­на­тли­је.

– У ве­ћи­ни зе­ма­ља тек­стил­ци, ко­ји су угро­же­ни кон­ку­рен­ци­јом из Ки­не, пла­ћа­ју 50 од­сто ни­же до­при­но­се. Исти је слу­чај са по­љо­при­вре­дом, у ко­јој су по­ре­зи на за­ра­де ни­жи од 30 до 50 од­сто. Док аме­рич­ки при­вред­ни­ци, на при­мер, по­чи­њу да пла­ћа­ју по­рез тек по­што обр­ну 180.000 до­ла­ра – на­во­ди Ра­јић.

По­што код нас ни­шта од то­га не­ма, пре­ма по­да­ци­ма Уни­је по­сло­да­ва­ца, си­ва еко­но­ми­ја „по­је­де” око 35 од­сто бру­то до­ма­ћег про­из­во­да.

– У тек­стил­ној ин­ду­стри­ји је­дан про­из­вод се про­да ле­гал­но је­дан на цр­но, док је у обла­сти услу­га тај од­нос два пре­ма је­дан. То је, ипак, нај­и­зра­же­ни­је у по­љо­при­вре­ди. Мно­ги­ма се не ис­пла­ти да по­слу­ју ле­гал­но, јер им 65 од­сто за­ра­де од­ла­зи на по­ре­зе и до­при­но­се – твр­ди Ра­јић.

Бе­о­град­ска пред­у­зе­ћа пла­ћа­ју укуп­но ше­сна­ест так­си и у на­ја­ви је уво­ђе­ње још јед­не – на ра­све­ту. Њу ће мо­ра­ти да пла­ћа­ју сви, баш као и фир­ма­ри­ну, ко­ја се у Европ­ској уни­ји уоп­ште не на­пла­ћу­је.

Уво­ђе­ње но­вих и по­ве­ћа­ње по­сто­је­ћих так­си за Уни­ју по­сло­да­ва­ца Ср­би­је је не­ло­гич­но, бу­ду­ћи да је про­мет на ма­ло у пре­сто­ни­ци у по­ре­ђе­њу са пр­вим квар­та­лом 2008. го­ди­не опао за 20,9 од­сто. Раст ин­фла­ци­је, це­на на ма­ло и тро­шко­ва жи­во­та из­но­си­ли су око де­сет од­сто у то­ку 2009. го­ди­не, та­ко да по­ве­ћа­ње ко­му­нал­не так­се за ис­ти­ца­ње фир­ме, ко­је у Ла­за­рев­цу и Мла­де­нов­цу из­но­си 200 од­сто, мо­же да до­ве­де до но­вог за­тва­ра­ња са­мо­стал­них тр­го­вин­ских и за­нат­ских рад­њи.

При­вре­да зах­те­ва да се за­ко­ном про­пи­ше да ко­му­нал­не так­се не мо­гу да ра­стуиз­над ни­воа ин­фла­ци­је и по­ве­ћа­ња тро­шко­ва жи­во­та, ка­ко је то ре­гу­ли­са­но и у ве­ћи­ни зе­ма­ља Европ­ске уни­је.

М. Ава­ку­мо­вић