Када се двадесетпетогодишња А. Ж. пријавила на оглас за посао, није ни слутила да плата коју ће јој понудити будући послодавац није довољна ни за кирију за стан који изнајмљује. Јер, на први поглед, све је деловало савршено. Велики, познат трговински ланац оглашава посао за радно место у маркетингу. Понуда пуна страних речи. Акаунт, егзекјутив, менаџер и још штошта... Следи – рад у динамичном окружењу. Затим, могућност усавршавања и напредовања. Али када је ова кандидаткиња дошла на разговор, сјај огласа је избледео. Понудили су јој плату од 22.000 динара! Схватила је да тиме не би покрила ни основне месечне издатке, али, иако има завршен факултет, каже да ће, уколико прође на конкурсу, вероватно пристати да ради и за 200 евра месечно.

– Боље је и то него да немам никакав посао, иако само месечну станарину газди плаћам 200 евра. Остатак ћу и даље морати да тражим од родитеља – каже она.

Овај пример поново доказује оно што у Србији већ сви знају – послодавци, нажалост, за плату од 200 евра данас могу да бирају. Знају да армија младих, високообразованих чека посао и пристају на било које услове само како би попунили радну књижицу, а на рачун у банци им легла каква-таква плата.

Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, сматра да узрок ниских плата лежи у великој незапослености, а малој понуди радних места, што, како каже, доводи до потпуне деградације не само посла и плата, већ и диплома.

– Факултет значи мање него раније и уопште не гарантује већу плату, што је поражавајуће, и то ће се држави обити о главу за десетак година јер ће остати без кадрова. Све ће се мање младих одлучивати за високо образовање будући да увиђају да им послодавци нуде плату од по 200 или 300 евра, односно исто колико могу да добију и без високог образовања – објашњава Савићева, али додаје да би незапослени, нарочито млади академци, требало да узму ствари у своје руке и изврше притисак на газде који их мизерно плаћају.

– Високообразовани би морали да се супротставе таквом третману. Морају да изврше притисак на послодавце, и то путем синдиката, студентских и других организација, али и посредством медија и јавном осудом. Треба свакодневно и на све могуће начине упирати прстом у све оне који раднике бедно плаћају, а таквих је много – истиче Ранка Савић.

У Унији послодаваца Србије такође признају да су зараде у нашој земљи веома мале, али то објашњавају веома лошом привредном ситуацијом.

– Од почетка прошле године па до краја осмог месеца ове, на територији Војводине угашено је чак 10,5 одсто привредних субјеката. А како се Војводина сматра најразвијенијим делом наше земље, јасно је да је у централној Србији ситуација још лошија. Заправо је потенцијал фирми за запошљавање мали, а проценат предузећа која запошљавају свео се на минимум и, према неким проценама, десет пута је мањи него 2008. године. Ту, наравно, говоримо о здравом запошљавању и новим пословима, а не о попуњавању празних места када неко оде у пензију, или када је радник на замени – сматра Драгољуб Рајић из Уније послодаваца, објашњавајући и да не треба прстом упирати једино у послодавце.

– Скупо нас кошта и то што нисмо на време реформисали наш образовни систем и то што и даље школујемо кадрове који се не траже. А конкуренција међу незапосленима никада није била већа. Према подацима којима ми располажемо, за једно радно место у финансијским институцијама, попут банака, пријави се чак 450 људи. За радно место у трговини конкурише по 200 кандидата, а за менаџерске позиције око 40 – објаснио је Рајић.

С. Деспотовић