Иако је био убеђен да „циглана и кафана никада не могу пропасти”, грађевински техничар Миодраг С. је крајем прошлог лета, после тридесет година рада, добио отказ. Врлом бизнисмену, купцу добростојеће фирме, успело је да упропасти и циглану. Расположење му је поправила вест да су српски водећи економисти срочили „Посткризни модел привредног раста и развоја Србије од 2011. до 2020. године”. У њему, поред осталог, и 430.000 нових радних места до краја деценије и готово двоструко виши стандард.

Представљајући га јавности, аутори, окупљени у Фонду за развој економске науке (ФРЕН) и публикацији Економског института Макроекономске анализе и трендови (МАТ), нагласили су да „није реч о прогнози, већ о пројекцији заснованој на одређеним улазним параметрима”.

– Ако се они не остваре, ни очекивани резултат се неће остварити – упозорио је тада економски аналитичар Стојан Стаменковић, један од аутора „посткризног модела”.

Битан ,,улазни параметар”, како је том приликом речено, јесте и учлањење Србије у Европску унију до 2020. Од Европске комисије, владе ,,двадесетседморице”, добили смо препоруку за кандидатуру. Да ли нам је сада ближа наведена оптимистичка варијанта развоја или остаје као најизвеснија трећа, „просоцијална”, с недовољним просечним растом БДП од три одсто?

– Бојим се да смо ближи просоцијалном сценарију, мада бих желео да не будем у праву – каже Стаменковић. – Наши изгледи би се побољшали ако бисмо добили и датум почетка преговора, што је условљено решењем за Косово. Са статусом кандидата на већу помоћ из претприступних фондова не можемо да рачунамо, али можда можемо да очекујемо побољшање рејтинга и смањење ризика инвестирања.

Стаменковић у месечнику „Макроекономске анализе и трендови” Економског института редовно „извештава” економске власти и о томе да ли актуелна кретања у српској економији и економска политика иду наруку остваривању пожељних циљева из „посткризногн модела”. Пре неколико дана је указао да макроекономска дешавања у овој години не охрабрују.

Стаменковић је напоменуо да је у протеклих годину дана „државана правила известан напредак у обликовању система”. Уведена су фискална правила, усвојен је Закон о реституцији, али остаје питање када ће он почети да убрзава издавање грађевинских дозвола и катастар непокретности.

– Ипак, битне претпоставке се, како сада изгледа, неће испунити – казује Стаменковић. – Пре свега она о учлањењу Србије у ЕУ до краја ове деценије, која је била уграђена у основну, оптимистичку варијанту модела с просечним привредним растом у целој деценији вишом од 5,5 одсто годишње. А улазак у ЕУ до 2020. би подигао конкурентности наше привреде и омогућио запошљавање више од 300.000 људи. Само одлагање нашег пријема свело би могућност привредног раста на просечних четири до пет одсто годишње.

Поред тога што нови талас светске кризе погоршава услове за привредни раст због пада извозне тражње, он истовремено поскупљује капитал.

– Само повећање каматних стопа за један процентни поен подиже суму потребног уноса капитала у Србију за око 1,5 милијарди евра – предочава Стаменковић. – За другу варијанту пројекције привредног раста до краја ове деценије, с просечних четири до пет одсто годишњег раста БДП-а, укупан износин вестиција у целој деценији премашује 80 милијарди евра, а око 40 одсто инвестиција финансирало би се капиталомизиностранства. Од тога би око 20 милијарди евра морале да чине стране директне инвестиције иконцесије, док би се остатак покрио из домаће штедње.

Ни наведена „средња варијанта” није могућа, тврди Стаменковић, већ је највероватнији „просоцијалнисценарио” – с просечним годишњим растом БДП-а до 2020. од три процента. Стоперастаод три одсто у 2011. и 3,8 процената у 2012. годинисадасе мењајунаниже. ММФ у овој години очекује раст од два, а у 2012. три одсто. Али, да ли ћесеова последња и остварити тек тек треба да се види, с обзиром на повремене ревизије пројекција привредног раста у развијеним земљама наниже.

„Просоцијални сценарио” с подржавањем потрошње при недовољном расту, води исцрпљивању девизних резерви за три до четири године, упозорава Стаменковић:

– Он би био веома опасан јер подразумева годишњи привредни раст од три одсто са опадајућом динамиком. То би водило ка инфлацији и слабљењу динара. Већ у 2013. години девизне резерве би биле знатно смањене, а сервисирање спољног дуга однело би готово петину оствареног БДП-а. Такав се сценарио на крају мора заменити стабилизационим, а овај има за последицу привредну стагнацију најмање на средњи рок.

Стаменковић подсећа да се по том стабилизационoм сценаријуживело на почетку осамдесетих прошлог века. Старији га се сећају по боновима за детерџент и кафу, несташици бензина, вожњи аутомобила сваки други дан, по правилу ,,пар-непар”.

Зато би најхитнији задатак нове владе после избора био израда новог развојног сценарија, који би пошао од затеченог стања и нових оцена перспектива у светској економији, закључује Стаменковић. То подразумева целовиту реформу јавног сектора, стабилност цена и одрживи спољнотрговински и платнобилансни дефицит.

Како нам рече на крају, кад средином 2012. буде видео резултат избора и економски програм тадашње владе, можда ће у његовом преиспитивању пројекција развоја до 2020. бити више оптимизма.

Александар Микавица