Ако је судити према најавама из Владе Србије привреднички сан о развојној банци, што подразумева повољније услове задуживања, могао би бити „одсањан” и пре наредних избора у априлу наредне године. Прва верзија закона је урађена, а предлог би могао да се нађе пред посланицима на јесен.

Иако се зна да постоји нацрт закона у јавности су још непозната основна решења, а то је из којих ће се средстава финансирати развојна банка и како спречити да се паре деле мимо економских критеријума. Није никаква тајна да се одлуке у развојној банци морају доносити искључиво на здравим економским и финансијским принципима, а да тело које одлучује о инвестицијама мора бити заштићено од политичких притисака, на шта су нам, уосталом, скренули пажњу и у међународним финансијским институцијама попут Светске банке.

Видосава Џагић, потпредседница Привредне коморе Србије,каже да је потребно да се у Србији оснује национална развојна банка, али да има простора и запаралелно деловање и регионалних развојних банака, као што је Развојна банка Војводине.

–Постоје различити модели развојних банака, а још није познато за који се определио писац закона. Постоји могућност формирања инвестиционе и извозне банке, која би поред финансирања инфраструктурних и капиталних пројеката, подржавала извоз и давала гаранције за велике извозне послове. Област деловања развојне банке требало би да буде финансирање инфраструктурних и других развојних и капиталних пројекатаза које не постоји интерес приватних кредитора. Банка треба да финансира дугорочне пројекте, оне који нису довољно профитабилни и који имају већи ризик од оног који су комерцијалне банке спремне да преузимају – казала је Видосава Џагић и додала да позитивна искуства других земаља указују на оправданост оснивања развојне банке. У 40 земаља формиране су развојне банке, док се кредитирањем развојних пројеката бави око 20 регионалних и међународних институција и 10 фондова.

По њеним речима развојна банка би обезбедила професионалније и ефикасније управљање државним средствима од постојећег модела финансирања који се реализује преко више институција, агенција, фондова, министарстава.

Банка треба да буде у државном власништву, а почетни капитал за оснивање не би требало да буде мањи од милијарду евра.

Почетни капитал може се обезбедити из буџета, на пример буџетска средства за финансирање инфраструктурних пројеката, затим обједињавањем средстава постојећих фондова и агенција, као и из средстава међународних финансијских институција, па и средстава од ликвидације банака.

–Закон треба да обезбеди независност управе банке, посебно кредитног одлучивања од политичких утицаја, као и посебну методологију оцене пројеката који би се финансирали из ове институције. Такође, треба обезбедити да развојна банка не буде конкурент пословним банкама и да буде у складу са правилима СТО и одредбама споразума о стабилизацији и придруживању – казала је Џагићева.

Привреда све теже долази до зајмова на домаћем и иностраном кредитном тржишту и зато је неопходно да Србија има националну или државну развојну банку, сматра др Бошко Живковић.

По његовим речима овакве банке нуде финансијске услуге које не пружа традиционални банкарски систем. Модел банке и њено деловање умногоме зависе од висине капитала којим банка расположе и од извора финансирања.

– У почетку би извори финансирања, вероватно, били веома оскудни, па би њена делатност морала бити ограничена на тачно одређене области. Са повећавањем извора њена делатност би могла да се шири. Основни капитал би на почетку морала да уложи држава. У другој фази би могли да се обједине сви облици развојног финансирања из јавних извора, укључујући Фонд за развој. Трећа фаза би објединила и управљање изворима развојног финансирања из иностранства, као што су кредити Светске банке, развојних банака ЕУ, националних развојних банака других земаља, донације... – каже Живковић.

У четвртој фази развоја дошло би до заједничког финансирања са комерцијалним банкама из земље и иностранства и креирања механизама јавно-приватног партнерства у финансирању пројекта од јавног интереса. Коначно, у околностима када банка достигне одговарајући рејтинг, сматра Живковић, био би могућ њен самостални наступ на домаће и међународно тржиште преко механизма емитовања висококвалитетних обвезница и сродних инструмената.

Формирањуразвојне банке треба приступити врло ригорозно, сачувати је од ризика и у почетку јој дати ограничен потенцијал. Развојна банка Србије не би смела да угрожава стабилност националног финансијског система тако што јој не би било дозвољено да излази на приватно тржиште депозита и да на тај начин конкурише комерцијалном банкарству.

Живковић сматра да би националну развојну банку требало заштитити од било које врсте коалиционог политичког управљања, јер би је то у кратком року разорило.

Горан Николић, економиста Института европских студија, каже да нису реална очекивања да капитал развојне банке буде милијарду евра и да –би било добро да, за почетак, то буде бар 100 милиона евра.

– Морају се одредити приоритети финансирања, а то су аграр, аутоиндустрија, електроиндустрија, енергетика. Ризик од злоупотреба, наравно постоји, али на систему контроле треба радити. Ако се тим парама постигне да се повећа запосленост, а не само раст БДП, оне су оствариле циљ – казао је Николић.