Хоће ли се и ове године с Копаоника лакше сагледати криза у Србији и што је много важније, могу ли се уочити путеви оздрављења привреде?

Одговор на то питање следеће недеље тражиће економисти на свом традиционалном форуму, а за сада само подсећају да су лане, у присуству председника државе и већег дела владе, предложили а влада касније прихватила две антикризне мере – кредит ММФ-а за стабилност курса и стерилизацију капитала у страним банкама. „То је један од главних разлога што је одржана ценовна стабилност и што смо имали релативно мали пад привредне активности”, каже професор Драган Ђуричин, председник Савеза економиста Србије.

У Србији се од почетка ове године ствара атмосфера да је криза прошла и да ће сад бити лакше, док у свету траје дијалог о последицама рецесије и посткризном периоду. Eкономисти се спремају да владајућој елити сугеришу како „Србија да се позиционира у глобалној економији која излази из кризе” a на питање шта очекује од дијалога на Копаонику, организатор скупа професор Драган Ђуричин каже:

– Основни проблем наше привреде јесте недовољан ниво активности.

Не смемо да се заваравамо, наша привреда није прегрејана. Развијене тржишне и привреде постранзиционих земаља ушле су у рецесију 2008. године у прегрејаном стању. Наша привреда је на крају 2009. године била на 69 процената бруто домаћег производа из 1989. године за разлику од других привреда које су одавно у транзицији превазишле предтранзициони период. Најпоразнији податак јесте што смо ми на 42 процента индустријске производње из 1989. године. А пракса је показала да ниједна привреда у транзицији није започела процес достизања развијених тржишних привреда без раста индустријске производње.

Парадокс је да је Србија кренула у транзицију кад и друге привреде 1990. године због кризе ефикасности социјализма и после 20 година је дошла, не само у кризу ефикасности, него у кризу производње.

Шта смо ми то у економији радили од почетка демократских промена?

Реформе су се убрзале а формулисан је модел јаке валуте у слабој привреди који се хранио приходима од приватизације и директним страним инвестицијама.

Главни проблем наше привреде је спора реиндустријализација. То је делимично последица изабраног монетарног модела који је у фокус ставио само један циљ – контролу цена. Тај циљ оствариван је солидно, али су његови трошкови јако велики.

Онда је дошао септембар 2008. године са заглављивањем банака и рецесијом у свету чија је најтранспарентнија последица пад директних страних инвестиција. Оне су 2008. у односу на 2007. пале 14 процената, а 2009. у односу на 2008. су пале 20 процената, значи кумуланта је преко 40 одсто пада страних директних инвестиција. А наш транзициони модел управо се базирао на страним директним инвестицијама.

Наша влада учинила је што је могла прошле године и можемо се поносити у односу на друге привреде из окружења и неке из Европске уније. Али, нашој привреди треба радикални скок активности. Јер, на овом нивоу активности ми не можемо да одржавамо социјалну равнотежу. Ниво продукта је такав да ми и даље трошимо више него што производимо и дефиците надокнађујемо кредитима. А њих неће бити.

Ми више нисмо у стању да на традиционалан начин решавамо проблем задуживањем, монетарним, фискалним мерама, рационализацијама буџета... Све су оне добродошле, али оне имају тактички карактер, оне не доводе до решавања структурног проблема импотентности српске привреде.

Наш проблем није дистрибутивне, већ предузетничке природе.

Где су решења?

Држава тешко у овом тренутку може да натера приватне компаније да инвестирају. Те компаније имају велике кредите, за репрограмирање им треба нова имовина и у великим су проблемима. Терати их да отварају нова радна места је бесмислено, а стимулативним мерама економске политике могу се евентуално учинити способнијим за инвестирање али не радикално.

Решења су у јавном сектору. До пре две године несрећна околност за транзицију у Србији била је чињеница да је 40 процената бруто домаћег производа настало у јавном сектору. Данас то може да буде срећна околност.

Свет у првом кварталу 2010. године поново пада. Рецесија има нови циклус.

Тај пад је брзо дошао?

Да, јер монетарним мерама не могу се решити структурни проблеми. Проблем је што се реструктурирањем економија баве политичари, свесни социјалних тензија које стоје иза оваквог модела. Суштински проблем реиндустријализације западне хемисфере није решен 2009. године, него је само одложен и стављен под тепих.

Шта је онда решење за Србију?

Прва велика шанса је инвестирање у реални сектор, производњу струје, енергетику уопште, телекомуникације и инфраструктуру. То је роба која има тражњу и чија цена расте. Енергетика у Србији је огромна инвестиција магнитуде милијарди евра и има огроман мултипликациони ефекат. Иако стране директне инвестиције на глобалном нивоу опадају, у енергетику расту.

Што значи да у свету има новца за то?

То треба да се ради преко заједничких улагања. Србија као улог треба да понуди оно што има а да са стратешким партнерима уђе у докапитализацију за проширење и оптимализацију постојећих капацитета у електропривреди, за изградњу нових капацитета и за обновљиве изворе енергије. Мој предлог је да са стратешким партнерима у ове послове Србија уђе по систему ”пола-пола” да би се одржала конкурентност и да нико никог не може прегласати.

Приоритет број два је инфраструктура. Ми то у потпуности треба да препустимо страним инвеститорима да граде и користе 15 година. Тај модел је Турска имала двадесет година. То су улагања која се споро враћају, а потребна су нам због амбијента јер приватни инвеститори ће пре доћи у Србију ако има добру инфраструктуру. Нека Кинези праве железницу у Србији, плаћаћемо им карте али ћемо се пристојно возити и транспортовати робу. И ту је мултипликативни ефекат такође огроман.

Трећи приоритет су селективни делови пољопривреде, органска храна, већи степен прераде... Са јачањем пољопривреде, Србија не би морала да извози храну, али би се смањио увоз хране и утицао би на одржавање спољне ликвидности земље.

У Вашем сценарију нема индустрије као извозне перјанице?

Нама треба радикална промена, а то су стратешке инвестиције у овим секторима.

Ако се конјунктура повећа, ако се кроз инвестиције добије раст економских активности, то ће довести до процвата приватних компанија. Њима држава ништа не треба да помаже, највише ће им помоћи ако подигне конјунктуру. Људи морају да буду богатији да би куповали. Апатинској пивари, на пример, не треба говорити како да послује, али њени менаџери не могу да индукују тражњу маркетингом кад је просечна плата мања од 30.000 динара. Шта нам вреди што „пежо” може да се купи за мање од осам хиљада евра кад у Србији нема ко да га купи.

И после долази фино подешавање економске политике и може да се прави, на пример, реформа пензионог осигурања.

У модерном свету новац се налази у државним инвестиционим фондовима земаља које су богате природним ресурсима. Преко 6.000 милијарди долара је у тим фондовима, то су углавном азијски фондови, Блиски исток, Кина, Русија, али и Норвешка...

Шта то значи?

Да договоре ко су стратешки партнери праве врхунски политичари. И то је полуга за председника Тадића. Да у Кини реши проблем железнице, да са Русима заврши причу са енергетиком, да са Немцима отвори докапитализацију свих електрана, са Италијанима обновљиве изворе... То су стратешки продори, а иза њих иду привредници као позадинско прилагођавање.

Не чини ли Вам се да нашој влади фали то прилагођавање после посета председника Тадића кључним земљама, рецимо Кини?

Да, нема ко да попуни простор. Мислим да би наша влада морала да буде бржа.

Парадигма се променила. Некада је у фокусу економске политике била макроекономска стабилност, централне банке су се само бавиле инфлацијом. Данас је фокус на незапослености, а курс је споредни циљ. Сви би волели мало више инфлације, јер то је раст тражње. А незапосленост ће се спустити највише великим пословима и инвестицијама. За мене је то интелигентно инвестирање.

И види ли се с Копаоника ново место Србије у новонасталим глобалним околностима?

Да. Ми респектујемо то што ради влада, њој није лако, мислим да само ова коалиција може нешто да уради, не видим замену за њу, све друго би био потпуни хаос.

Критичан је први дан после кризе. Ако ми и тада смањујемо ниво привредне активности, ако људи и даље секу прсте зато што немају посао... ми не постојимо. Ми сада морамо из хендикепа да пређемо у предност. Наш хендикеп је огроман, али имамо шансу. А шанса је ослонац на државу и сва је срећа да имамо такву енергетику, инфраструктуру и да пољопривреда може да повуче.

Први корак је да убрзамо процес интеграција с Европом. Морамо бити веома брзи јер ако имамо исти систем и исте регулаторне механизме онда смањујемо регулаторни ризик. Није добро докле год имамо свој систем у коме министар Дулић донесе закон који заустави привредни живот јер он хоће да наплати оно што су претходници пропустили да наплате Пери Матићу.

У концепцијској инфраструктури мора да постоји оно што Јапанци зову „нула дефект”, не сме ништа да буде погрешно, све мора да буде као у Европи. Онда нема политичара који ће да „помажу” и нема администрације да рекетира.

Верујете ли да ће политичари прихватити ове предлоге?

Верујем јер од ових немају паметније. Иза предлога стоје Павле Петровић, Душан Вујовић, Мирољуб Лабус, Дејан Малинић, Влада Чупић а ја сам само дефинисао стратегију.

Шта је супротан сценарио?

И даље ћемо се бавити пензионерима и инвалидима рада уместо да се бавимо креативним деловима друштва, технократијом и новом школованом радном снагом.

Миша Бркић

-----------------------------------------------------------

Крхка летелица

Како помирити ове предлоге струке и потребу политичара да брину и о текућим социјалним притисцима?

Ја сам то нацртао као једну крхку машину на три нивоа која се креће тако што они који је возе окрећу педале али и балансирају да се она не преврне. На првом нивоу су Динкић и Јелашић, они су база система. На другом нивоу су Цветковић, Ђелић и Драгутиновић. А на трећем нивоу је Тадић који балансира летелицом. Сви морају да врте педале и истовремено да балансирају на сваком нивоу и између њих. Значи, прво мора да постоји јединствен програм, односно стратегија изласка из кризе и мора да постоји координиран тим. На пример, не може гувернер да каже да њега интересују само цене, он мора да води рачуна и о незапослености.