За четири милиона акционара који ће добити бесплатне акције јавних предузећа, битно је да се пре одлуке о евентуалној продаји акцијског капитала присете старог берзанског правила – купуј кад је јефтино, а продај кад је најскупље. Тако се остварује највећи капитални добитак.

Постоји још једно правило којег се треба присетити пре евентуалне продаје акција чим се добију – стартне берзанске цене знатно су ниже од каснијих кад се трговање захукта.

Ако се придржавају правила, акционари би требало да се наоружају и стрпљењем и да знају да повремено наиђу „мршави месеци“, па је неопходно сачекати прави тренутак за продају акција по најповољнијој цени.

Свест акционара да „хартије“ које су добили бесплатно имају не само цену већ и вредност први пут се пробудила маја 2002. године, приликом продаје државног пакета у „Апатинској пивари“, којем су своје акције могли да придруже и мали акционари. Тада је белгијски концерн „Интербру“ акције плаћао 11.300 динара, док су нестрпљиви акционари, који су, само неколико дана раније, првог дана трговања на Београдској берзи пожурили с продајом акција, добијали 1.350 динара. Многи су тада нападали Берзу и брокере да су их преварили, не схватајући да су берзански посредници поступали по налогу који су добили од акционара и да су испоштовали вољу продаваца.

Тадашњи акционари су имали и очигледну наставу из трговине на берзи, јер су били принуђени да схвате да нико не може да их заштити од погрешних и брзоплетих потеза, односно да је, поред спремности да се прихвати ризик, једна од важних одлика берзанског пословања и стрпљење.

Другу велику лекцију српски акционари добили су у првих пет месеци 2007. године, кад су на српско тржиште ушли страни портфолио-инвеститори и кад су стартовали први домаћи инвестициони фондови, што је на плитком тржишту (због велике тражње) подигло цене акција у небеса. Гоњени похлепом и приликом да зараде у кратком времену, јер су цене свакодневно расле као на таксиметру, недовољно упућени су куповали акције не питајући се колико стварно оне вреде.

Неки су, заиста, и успели у свом науму и зарадили велике паре, али већина је остала кратких рукава и непријатно се изненадила кад су цене крајем маја и почетком јуна 2007. почеле нагло да падају, јер је дошло до реалне корекције њихове вредности.

Свима који су, супротно економској логици, куповали акције кад су биле најскупље остаје да чупају косу и да чекају тренутак да се берза опорави и дође прави тренутак за продају.

Међутим, они који су подлегли паници (лош савезник у берзанском послу) и продавали акције испод цене по којој су их куповали, укњижили су губитак и вероватно се на дужи период одрекли учешћа у берзанском промету.

У сваком случају, на берзи не треба журити и трчати „на прву лопту“, јер је велика извесност да ће цена квалитетних компанија расти после опоравка берзе. Ово тим пре, што известан број фирми (пре свега оних чије акције се најчешће промећу на берзи) добро послује и има амбиције да настави тако, поготово уколико се крене у интензивније инвестирање. За будуће акционаре је битно да схвате да ће поседовати капитал српских „блу чип“ компанија, оних које се у свим економијама сматрају витално значајним.

Без обзира на номиналну и стартну тржишну вредност акција ЕПС-а, НИС-а, Телекома, „Галенике“... треба очекивати да, дугорочно, то буде веома вредан капитал. Зато не треба наседати на понуде разних мешетара – агенција да им по нижој цени од обећаних 1.000 евра откупе право на акције, које би, на тржишту, могле дугорочно да вреде много више од номиналне вредности.

Уосталом, ни будући стратешки партнери садашњих српских јавних предузећа сигурно неће куповати компаније у чији развој не желе да инвестирају, подижући на тај начин и вредност њиховог акцијског капитала.

Весна Арсенић