Нема празног хода

Кад је Бојан Радун, извршни директор „Нектара”, био мали ниједном није тражио од Деда Мраза да буде директор и да његова фирма буде регионални лидер у производњи сокова. На списку жеља биле суиграчке, бицикл или скије, а као и већина дечака хтео је да буде спортиста. За „Звезду” навија од кад зна за себе, а једно време, док је живео у Русији, чак је играо и кошарку. Приоритетии живот одвели су га у другом правцу.„Кад сам уписивао факултет, већ смо имали породичну форму и било је природно да интересовања и образовање усмеравам ка томе. Нисам имао дилему да ли то желим или не.”

Шта данас жели од Деда Мраза, да ли се покајао што су породични капитал, усред кризе, уложили у куповину „Фруктала” и какви су му пословни планови открива у разговору за „Политику”.

– Прилично сам амбициозан, а моје амбиције углавном су везане за породичну компанију. Након куповине „Фруктала”, врло често нам говоре: „е сад сте завршили посао”. А ми заправо тек почињемо. Озбиљна средства смо позајмили и инвестирали. Сада треба да оправдамо улагање. Наставићемо и с улагањима. Приоритет нам је примарни сектор, воћарство и прерада воћа. Али то не значи да ћемо пропустити све друге инвестиционе прилике.

Ако је пред нама тешка година, да ли некад помислите да сте инвестирали у невреме?

Кад смо ушли у ту причу, прогнозе нису биле добре и нису свима цветале руже. Наравно да би нама одговарало да нема кризе, али је то управо био и разлог зашто се „Фруктал” продавао. Увек смо пословали конзервативно и у бизнис-план смо опрезно ставили бројеве који оправдавају инвестицију чак и да регион има негативан раст. Криза ствара опасности, али и шансе. Ми смо ово препознали као нашу шансу.

Ако је ово период кад привреда повлачи ручну, кад ће доћи време да почне да додаје гас? 

Инвестициони потенцијал у овом тренутку има невелики број компанија. Привреда ће почети да даје гас оног тренутка кад се реши основни проблем, а то је неликвидност. Не могу да размишљају о улагањима они који сваки дан брину да ли ће имрачун бити сутраблокиран и да ли ће имати новца за плате радницима.

Значи ли то да држава треба да погура тај опоравак?

Држава нема магичан штапић и не може да погура оне који су себи створили проблеме. Она мора да измирује своје обавезе и створи повољан привредни амбијент. А не да на силуспасава неке делове привреде и тера банке да новац дају некоме ко је донео погрешне одлуке. То је нерационално и немогуће.

Јесте ли то рекли пре неколико недеље на састанку привредника с председником Тадићем и државним врхом?

Мислим да јесам. Привредници који су присуствовали том састанку немају ниједан проблем у оперативном пословању. Од првог до последњег. Ко год каже другачије – говори неистину.

Зашто су неки од њих онда толико гласни?

Неки су незадовољни, јер не могу да покрену развојне пројекте. Други су свесни да економија не може да се базира на 30 компанија. У том случају више немате с ким да сарађујете. Исто тако неки јако гласни нису били на том састанку. Е, они можда имају проблеме.

Да ли су вапаји привредника последица реструктурирања крупних играча на привредној сцени и можда најава доласка нових?

Није то „Монопол” у ком се бацају коцкице, стане на погрешно поље и одједном је све што је било нечије сада ваше. Искрено, не видим неку прерасподелу карата на привредној сцени.

Мислите да греше они привредници који од гувернера траже да смање обавезне резерве како би добили јефтиније кредите?

Ко гарантује да ће после тога привреда добити јефтиније кредите? Банке ће тиме добити нека додатна средства, али цена кредита неће зависити само од тога, већ и од конкуренције на банкарском тржишту и квалитета клијената који за кредит конкуришу. Они који у томе виде спас су вероватно у оној групи клијената којима банке не би смањиле камате. Смањиле би се каматне стопе онима којима и данас банке желе да пласирају новац и то не би било лоше, најздравији део привреде би добио јефтиније финансирање и самим тим неки подстицај за даљи развој. Они који тешко долазе до кредита не верујем да би имали неке значајније олакшице.

Шта вам улива оптимизам када је о следећој години реч?

Мојој породици оптимизам улива то што у следећу годину улазимо не пуно задужени и с адекватном структуром кредита и имамо довољно ваздуха да, чак иако буде јако тешко, без већих проблема прођемо. С аспекта целе привреде, улива ми оптимизам то што су се људи који представљају државни врх прилично фокусирали на проблеме у привреди.