Некима се чини да је писање о приватизацији у Србији после десет година од њеног почетка „задоцнела памет”, јер оно што је упропашћено и покрадено не може да се врати. Према истраживању социолога Срећка Михајловића, 44 одсто грађана мисли да је приватизација „чиста пљачка”, 27 одсто да је „нужна, али да се спроводи на погрешан начин”, 26 одсто не зна да је оцени, овакву каква је подржава тек три одсто грађана.

Због тога има и оних који верују да свођење рачуна досадашње продаје друштвеног и државног капитала није узалудан посао.

Махањем податком да су неке приватизоване компаније сада највећи извозници, не може сакрити чињеница да су учинци приватизације и економске политике у протеклој деценији катастрофални. Садашњи ниво индустријског развоја Србије једва је премашио 42 одсто достигнутог из 1990. године, по вредности извоза по становнику смо на зачељу земаља у региону, а укупан дуг у девизама се приближио црвеној линији.

Дакле, држава мора да преузме и оживљава оно што су приватници, мимо очекивања, уназадили и упропастили. Надлежни тврде да се тако нешто већ чини, мада је тешко отети се утиску да се много оклевало. Поготову тамо где има сировина, људи и знања, а светско тржиште вапи за робом која може да се произведе и добро наплати.

Враћање приватизацији има смисла и зарад намиривања неких рачуна. Ниједна озбиљна демократска држава не сме дозволити да остану некажњени починиоци кривичних дела у приватизацији. А било је свега: несавесног пословања, проузроковања стечаја, злоупотреба положаја и овлашћења у привредном пословању, закључења штетног уговора, недопуштене трговине, утаје пореза и доприноса и других давања, превара, проневера, фалсификовања службених докумената, несавесног рада у служби, примања и давања мита, избегавања царинског надзора и слично.

Али, ни то није све јер у Србији није све приватизовано. У стопостотном државном власништву је још око 700 јавних предузећа. Већина их је комуналних, у власништву општина и градова, али је међу њима и оних од стратешког значаја. Не треба сметнути с ума да је завршетак приватизације у такозваном реалном сектору, али и приватизација јавних предузећа, један од услова да Србија постане чланица Европске уније.

Беспарица све више притиска државу. Разлика између приходне и расходне стране буџета тешко се држи под контролом, а мора се смањивати. Међутим, прека потреба за свежим новцем никако не сме бити разлог и оправдање да се преостало јавно богатство и јавне службе препуштају било коме и по било коју цену.