Пошто је Србија потписала међудржавни споразум с Русијом о изградњи магистралног гасовода „Јужни ток”, логично би било да је ових дана топ тема градња гасних а не нуклеарних електрана. Међутим, шта ће бити приоритет наше земље у енергетској будућности – струја из атомских или гасних електрана, требало би да одлучи држава, каже у разговору за „Политику” Дејан Стојадиновић, помоћник министра енергетике за обновљиве изворе.

– Оно о чему мора да се поведе рачуна, уколико и када Србија одлучи да укине мораторијум на градњу нуклеарки, који је већ 20 година на снази, јесте где ће одлагати нуклеарни отпад. Јер, потребно је безмало 40.000 година да би тај отпад постао безопасан – упозорава Стојадиновић.

Упитан у којој мери би Србија обновљивим изворима могла да надомести струју добијену из нуклеарки, Стојадиновић истиче да је за атомске централе потребно обезбедити довољне количине уранијума, чије су залихе ограничене, баш као што су орочене и резерве нафте и гаса. А обновљиви извори су непресушни.

– Ветра ће – каже наш саговорник – увек бити за рад ветрогенератора који производе струју. Иста је ствар и са соларним колекторима, којима највећи број домаћинстава може да загрева воду. Потенцијали су и у биомаси, биодизелу и биоетанолу, који могу да се користе за грејање. У односу на нуклеарке и струју која би се добијала на тај начин, обновљиви извори не угрожавају здравље, а не постоји ни проблем одлагања отпада, јер га нема, нити куповина сировина.

На питање да ли би ниска цена струје добијена из нуклеарки могла бити пресудна да се Србија одлучи да укине мораторијум на градњу таквих постројења, Стојадиновић каже да је цена струје из ветрогенератора сада 9,5 евроценти, док је киловат струје из нуклеарки око 4,5. После 12 година продаје струје добијене из ветрогенератора, киловат ће на тржишту коштати исто колико и киловат добијен из нуклеарки. Дакле, ни то не би могао бити разлог за градњу атомских централа.

Стојадиновић наводи пример Немачке која је, уместо градње атомских централа, изабрала обновљиве изворе и у томе постаје светски лидер. Зато он пита зашто и Србија не би урадила исто, тим пре што су недавно усвојене и фидин тарифе, то јест подстицаји за градњу постројења која користе обновљиве изворе.

Иако се обновљиви извори за производњу електричне енергије у Србији још мало користе, не треба губити из вида чињеницу да ће њиховим масовнијим коришћењем и цена струје добијена на овакав начин бити јефтинија. Примера ради, инвестициони трошкови за градњу ветрогенератора су већ сада четири пута нижи него пре неколико година, указује Стојадиновић.