Да ли је глобална криза главни разлог смањених улагања инвеститора који у Србију у последње две године стижу из – Сједињених Америчких Држава? Зашто чести позиви америчким компанијама да улажу у Србију, а последњи је летос упутио председник Борис Тадић, наилазе на прилично хладан пријем у пословним круговима једне од најмоћнијих економија света? 

Могло би се рећи да главна сметња у економским односима САД и Србије нису више теме из блиске прошлости, политички односи или војно сукобљавање, већ један нерешен чисто – економски случај.

Тај случај био је једна од главних тема разговора америчке државне секретарке Хилари Клинтон приликом недавне посете Београду. Српски премијер Мирко Цветковић и потпредседници Владе Млађан Динкић, Божидар Ђелић и Ивица Дачић били су прилично изненађени када је Хилари Клинтон на сто изнела врло добро припремљен материјал и фасциклу са случајем – „Униворлд” (успут се врло директно распитивала и о реституцији). Случај је, према класификацији Стејт департмента, добио ознаку „major irritant in the economic relations between USA and Serbia”.

Чиме је компанија „Униворлд” у власништву Американца српског порекла Србе Илића заслужила епитет „главна сметња у економским односима између САД и Србије”?

„Униворлд” је америчка фирма која је својевремено купила београдску туристичку агенцију „Путник”, а затим је држава Србија (односно Агенција за приватизацију) после извесног времена раскинула уговор о приватизацији и од „Униворлда” наплатила гаранцију, раскинула уговор и задржала све што је „Униворлд” платио и до тада уложио. Одговор „Униворлда” била је тужба арбитражи Међународне трговинске коморе у Паризу, која је коначно и неопозиво пресудила у корист „Униворлда” и наложила Србији да у року од 30 дана исплати тој компанији све што је она платила при куповини „Путника” и инвестирала, плус камату и судске трошкове. Арбитражна одлука уручена је странкама у спору 3. маја 2007. Влада Србије (односно Агенција за приватизацију) одбила је да поступи по одлуци Арбитраже, поднела је захтев Трговинском суду у Београду да поништи ту одлуку и покренула нову међународну арбитражу по истом предмету, иако се у уговору о приватизацији „Путника” јасно каже да ће „арбитражна одлука бити коначна и обавезујућа”. Тај уговор потписао је Мирко Цветковић, који је у то време био директор Агенције за приватизацију.

Пошто је имала пресуду у своју корист и пошто од државе Србије није могла да наплати паре, компанија „Униворлд” се обратила америчкој државној агенцији – Корпорацији за осигурање приватних инвестиција (ОПИК) и од ње наплатила своја потраживања од Србије. Тако је старо потраживање компаније „Униворлд” постало ново потраживање ОПИК-а, односно Владе САД према држави Србији.

Већ две године (у марту и јулу прошле године и септембру ове године) амбасада САД у Београду прослеђује министрима Диани Драгутиновић, Божидару Ђелићу и Млађану Динкићу писма ОПИК-а у којима се указује на крупан проблем, али – никаквог одговора нема. Тако, на пример, 27. марта 2009. године Лоренс Спинели, в. д. председника и директор ОПИК-а, у писму српским званичницима каже да је ОПИК осигурао „Униворлдово” улагање у Србију и да је тиме преузео обавезу да му исплати штету од девет милиона долара, што је и учинио у марту 2008. године. Спинели случај „Униворлд” тумачи као „осигурање од политичког ризика” и обавештава да је случај пријавио Агенцији за осигурање од политичких ризика влада свих држава ОЕЦД и Мултилатералној агенцији за гарантовање инвестиција (МИГА) која је део Светске банке, приватним осигуравајућим компанијама и Конгресу САД. „За све њих, понашање српске Агенције за приватизацију подигло је ризик евентуалних пројеката у Србији, а за ОПИК тај случај је важан фактор у одлучивању да ли да подржи америчке инвестиције у Србији. За жаљење је да надлежни државни органи још ништа нису предузели да приморају своју Агенцију да поштује своју сагласност да решава спорове према арбитражи. Одбијање Агенције да изврши своје законске обавезе мора да престане”, пише Спинели.

Пошто из Београда нико не одговора, Лоренс Спинели 14. јула 2009. пише ново писмо на исте адресе и обавештава званични Београд да ће „ОПИК ограничити своје будуће активности у Србији” и да „следеће категорије пројеката у Србији сада представљају неприхватљиви ниво ризика: сви пројекти у које је укључена Агенција за приватизацију, сви пројекти где је инвеститор дужан да пружи било који облик гаранције наплативе на захтев и сви пројекти где су се уговорне стране договориле о поступку решавања спора”.

А затим у Београд 14. јула. 2010. стиже ново писмо, које овог пута потписује Елизабет Литлфилд, нова председница и директорка ОПИК-а, у коме се подсећа да су „ОПИК-ови програми за Србију углавном неактивни због нерешеног потраживања ОПИК-а и Владе САД од Владе Србије у вези са исплатом експропријатног потраживања ’Униворлда’ из марта 2008, да ограничења остављају мало простора, да ОПИК подржава директне инвестиције САД у Србију”.

Ни на то писмо нико не одговара.

А онда у Београд стиже америчка државна секретарка Хилари Клинтон. На састанку с премијером Цветковићем она дуго говори о случају „Униворлд”. Између осталог, указала је „на огромну штету коју овај случај наноси Србији и да то врло озбиљно обесхрабрује стране инвестиције, не само из САД. Влада САД жели да подржи Србију и инвестиције у Србију, али овај случај мора да се реши. Страним инвеститорима је важно да знају да се у Србији поштују уговорне обавезе, арбитражне одлуке и да постоји владавина права”.

Премијер Цветковић одговорио је Хилари Клинтон да је добио писмо ОПИК-а и да ће га проучити и да му је позната арбитражна одлука у случају „Униворлд”, али да није знао да постоје нерешена питања. Он се сагласио са мишљењем гошће из високе америчке администрације да Влада мора да испуњава своје обавезе по међународним арбитражама и по свим уговорима које потписује, обећао да ће погледати у чему је проблем и урадити све што је потребно да се то реши.

Миша Бркић